Beki Bekić je čovek koga skoro niko nije video namrštenog. Pored toga što pleni dobrim raspoloženjem i pozitivnom energijom, poznat je po dobroj pesmi i predanosti svom poslu. Posle 10 objavljenih albuma, Beki za septembar priprema novi album i priseća se kako je bilo na počeku kada je tek ušao u estradne vode i kada su se, kako kaže, u našoj narodnoj muzici poštovale prave vrednosti.

Beki Bekić: Početkom 80-ih godina, estrada je bila prava institucija, a za svakog pevača bila je prava čast da pripada tom “jatu”. Svako je radio svoj posao - automehaničari su radili svoj posao, frizeri svoj, pevači su se mogli nabrojati na prste. Danas je, međutim, dovoljno da čovek ima pare i da tako postane deo estradnog sveta. Baš u to vreme počeo sam da se ozbiljno bavim muzikom i zaista sam uživao u toj idili morala i kvaliteta.

Rođeni ste u porodici u kojoj je bilo 12 dece. Kako su otac i majka gledali na vašu sklonost ka muzici?

Beki Bekić: U početku su me odvraćali od muzike, jer je u mom mestu postojala određena predrasuda o pevačima i njihovom nesigurnom načinu sticanja materijalne sigurnosti. Na prvom mestu im je bilo da završim školu, što sam i učinio i to kao sasvim solidan učenik. Međutim, ljubav prema pesmi je svakim danom postajala sve jača. Tada se kod mene slušao samo radio “Titograd” koji je po ceo dan puštao Terezu Kesoviju, Mišu Kovača i ostale zabanjake. Od narodne muzike, jedino su se u ranim jutarnjim časovima, pre vesti, kada ustaju Crnogorci, ha, ha, čule gusle.

I pored toga što su u to vreme zabavnjaci bili popularniji, vas je interesovala samo narodna muzika?

Beki Bekić: Prvi put sam na pravi način osetio čar solo pevanja van svoga mesta na nekoj turneji međurepubličkih zajednica, u mestima Priboj, Rudo, Višegrad. Pevao sam pesmu “Nurijan” koju je za mene napisao Aksentije Šoškić, koji je već pre toga pisao za Silvanu Armenulić i ostale zvezde naše muzike. Čovek je živeo 50 kilometara od mog mesta, čuo me u restoranu da pevam i ponudio da mi uradi pesmu. Tek sam postao punoletan i pomislio sam da hoće da me prevari. Međutim, u pitanju je bio ozbiljan čovek kome sam i dan danas zahvalan.

Da li je u to vreme pevač morao mnogo da plati kompozitoru za pesmu?

Beki Bekić: Već sam rekao da je to vreme bilo srećno i upravo onakvo kakvo treba da bude i danas. Kompozitori nisu pevačima naplaćivali ništa, jer su novac dobijali od autorskih prava, od prodaje te pesme, preko albuma. Kompozitor je dobijao 50 odsto, tekstopisac 25 i aranžer 25. Recimo u PGP-u, koji je u to vreme bio naša najprofitabilnija kuća, postojao je posebno zaposlen čovek koji je išao po manjim mestima, zabitima i tragao za talentima. Većina tih talenata njih nikada pre toga nije ni prišla Beogradu. Sada je priča natraške okrenuta. Možeš da budeš ne znam kakav talenat, ali ako nemaš pare možeš slobodno da zaboraviš na pevanje.

Prvi ugovor za snimanje ploče potpisali ste 1985. godine. Kako je to izgledalo?

Beki Bekić: Isto kao i kod drugih. Već sam se doselio u Beograd i pevao u restoranu “Radnički”. Dragan Aleksandrić je dolazio svako veče da me sluša. Jedno veče mi je rekao da će dovesti ozbiljne ljude iz muzičke branše da me poslušaju. I za njega sam mislio da je prevarant. Ipak, zaista se pojavio i te kako bitan čovek iz PGP-a Mića Đorđević i nakon mog nastupa rekao mi je da sutradan ujutru dođem na potpisivanje ugovora. Tako sam potpisao ugovor na pet godina.

Kada ste primetili da se na našoj estradi promenio sistem vrednosti?

Beki Bekić: Preokret u sistemu vrednosti je počeo negde 1982. godine, kada se prvo pojavila grupica, a onda i pravi talas bosanskih pevača koji su želeli pošto poto da dođu u Beograd. U Bosni je narod oduvek uživao u muzici, ali to uživanje se nije naplaćivalo, dok je u Beogradu priča bila drugačija. Dok se u Bosni za jedno veče jedva uzimalo 100, 200 DM, u Beogradu se samo za jedno veče moglo uzeti i po 3.000 DM. Tako su pevači počeli da se sami nude kompozitorima, a to zadovoljstvo je trebalo platiti. Na taj način su kompozitori, koji su do tada jurili pevače, odjedanput dobijali i pevača i novac na gotovo. Čim je pare uzeo prvi kompozitor, automatski su počeli da uzimaju i drugi. Tako je sistem vrednosti počeo da se srozava, da bi došao do današnjeg nivoa, koji je krajnje mizeran.

Poznati su vaši stavovi o vrednosti umetnosti za društvo u celini?

Beki Bekić: Naš narod je takav da šta god mu ponudiš on će to bez ikakvog razmišljanja prihvatiti. Ako se čovek već bavi kulturom neka edukativno utiče na okolinu. Kulturom pojedinac pleni, mi prodajemo kulturu, a ljudi je od nas uče. Postoji primer koji najbolje odslikava našu umetnost. Nedavno sa porodicom odem na neku, kako mi rekoše, hit pozorišnu predstavu. Pozorište ispunjeno do poslednjeg mesta. Čim je počela predstava potpuno sam se razočarao. Žargon glumaca je bio onaj koji inače sa nevoljom slušam na ulici. Ne mogu da shvatim kako to nekome može da se dopada. Glumac treba da da nešto novo, uzvišeno, plemenito, a ne žargon ulice od koga se u normalno vreme sa gađenjem bežalo.

Uvek ste nasmejani. Kako vam to uspeva?

Beki Bekić: Uvek sam bio dobroćudan i pozitivan čovek. Osmeh je melodija duše, iz njega se najbolje može videti iskrenost, ili neiskrenost čovekova. Osmeh mi pomaže da nikada ne uđem u konflikt sa bilo kim. Čak i kad znam da sam u pravu, ja pustim onoga ko nije u pravu da kaže šta misli, a pri tom mu ne kontriram. Ipak na kraju taj drugi shvati da je pogrešio, pa mi se kasnije izvinjava. Ono što najviše prezirem je ljudska prevara. Kada neko zgreši prema meni nemam snage da mu priđem i kažem istinu, jer bi se u toj situaciji i sam jako neprijatno osećao.

Otac ste dve devojčice Emilije (10 godina) i Sare (7). Vaša starija kćerka počela je da se ozbiljno bavi slikarstvom?

Beki Bekić: Emilija ide u treći razed osnovne i muzičke škole, a od nedavno je krenula i u slikarsku školu “Kosovka”. Na Vidovdan 28. juna održana je humanitarna akcija za pomoć deci u Tiršovoj. Nekoliko profesionalaca i moja kćerka slikali su, a zatim na aukciji prodali svoje slike. Želeo sam da kupim njenu sliku i da dam dobrovoljni prilog, ali bio sam na putu. Kad sam se vratio Emilija mi se pohvalila da je neko kupio njenu sliku. Na taj način moje dete je sa 10 godina već nekome pomoglo. Ponosan sam na nju i verujem da će često dolaziti u situacije da pomaže.