Braća Ratko i Radiša Teofilović odsanjali su svoje snove 2. jula na Gardošu, na obnovljenoj letnjoj pozornici, iznad Dunava, na jednom od najlepših beogradskih vidikovaca... Sanjala je i publika koja je, skoro u transu, pratila ritam, aplaudirala, slušala njihovu pesmu i tišinu, zvuk senki... Puno mladih, onih za koje mislimo da slušaju neku drugu, modernu muziku te noći se “predalo” tradicionalnoj muzici.

Arheologija sećanja

Ovo je drugi koncert u nizu manifestacija koje će svake večeri biti organizovane na staroj, nekada izuzetno posećenoj i Zemuncima dobro znanoj sceni Gardoš. Deset godina je prošlo otkako su se na ovom mestu poslednji put okupljali umetnici, otkako se se igrale kultne predstave, održavale sjajne svirke... U renoviranoj, udobnoj staroj pozornici na otvorenom okupilo se mnogoo onih koji su hteli da čuju “Čuvare sna” i njihovo specifično pevanje – “zatvorenih očiju, stegnutih šaka, glava okrenutih ka nebu, emotivno”, ali i jako, iz srca i duše... Zidine starog Gardoša bile su “okićene” slušaocima, što je neuobičajeno za ovaj, pomalo zaboravljen, a prelep deo Zemuna. Posetioci Gardoša te večeri osetili su da ovo podneblje jeste velika tajna, ali da ga nije teško otkriti. Prisutni su učestvovali u svojevrsnoj “arheologiji sećanja”. Tek, muk je pratio tužne ljubavne pesme, poput one kosovske, iz Orahovca, “Neven vene”, osmeh šaljive, ponos rodoljubive... Kao nekim čudom, publika se setila svih krajeva i predela i ovacijama pozdravila braću kada su otpevali “Zajdi, Zajdi” u “svom arhetipskom aranžmanu, u tom, samo njima svojstvenom dvoglasju.

Lelujanje glasa

Zahvaljujući jedinstvenoj priči Teofilovića koji pevaju baš ono što niko, možda, ne sme da uzme od nas, proživeli smo svi zanos, snagu, “melodijska vrludanja” i “lelujanje glasa” tako karakteristične za bogate istorijske nanose domaće kulture i tradicije. U tome su im neizmerno pomogli Žorž Grujić koji je svirao na duduku, gajdama, kavalu, kravljem rogu i dvojankama, i Veljko Nikolić Papa Nik, na tapanu, koji su osim pratnje imali i samostalne interpretacije. Nekoliko biseva, aplauzi, ali i zamišljeni i, možda u snove odlutali, pogledi prisutnih okončali su put u carstvo pesme. Među prisutnima je bio viđen i Vojislav Koštunica, predsednik Jugoslavije, ali ne kao poseban gost sa rezervisanom ložom, već među ostalim “smrtnicima”.