Anica Milenković je samo sa 13 godina ušla u svet folk muzike. Njen prvi album “Lančić” zaprepastio je sve one koji su bili navikli na klasičan kliše formiranja estradne zvezde. “Čudo od deteta”, kako su prozvali Anicu, tada je tek zakoračila u sedmi razred osnovne škole. Godine su prolazile, nizali su se albumi, a Anica je do sada snimila devet albuma. Ipak ona nikada nije dostigla nivo Cece Ražnatović ili Dragane Mirković, koje su, kao i ona počele da pevaju još kao devojčice.

Anica: Cela ta priča oko prvog albuma se izdešavala jako brzo. Ggotovo ničeg nisam bila ni svesna, a već su se moje pesme vrtele na radio stanicama i televiziji. Pevala sam na nekom dečjem takmičenju gde me je primetio Mile Bas i obećao mi da će se uskoro javiti oko snimanja albuma. Sve sam to shvatila kao šalu, jer što bi meni devojčurku iz sela Kasidola neko snimio album. Međutim, čovek se zaista pojavio, dogovorio sa mojim ocem i za nepunih 10 dana snimili smo album “Lančić” na kome se nalazilo osam pesama. Posle prvog televizijskog nastupa, kada sam došla u školu, drugovi i drugarice su me dočekali velikim aplauzom.

Priča oko albuma “Lančić” je prilično neobična. Nedavno se pojavila informacija da je kompletan album bio namenjen, već tada velikoj zvezdi naše folk muzike Dragani Mirković. Da li je to istina?

Anica: To je tačno. Dragana je trebalo da radi album sa “Južnim vetrom” gde je Mile bio ključni čovek. Na moju sreću, Dragana je u poslednjem trenutku promenila plan, pa su pesme ostale neiskorišćene. Zahvaljujući ovom neočekivanom obrtu praktično sam sa 13 godina postala zvezda. Pojedini tekstovi su korigovani, recimo pesma “Dvadesete mogu sve”, kod mene na albumu zvala se “Mlade godine mogu sve”.

Ipak vaša saradnja sa “Južnim vetrom” je vrlo brzo prekinuta?

Anica: Na moju veliku žalost taj događaj u korenu je poremetio moj sigurni put ka pravoj zvezdi. Za celu tu priču krivim oca koji nije imao razumevanja i poverenja u Miletov rad. Otac je želeo odmah pare, što ni u jednoj varijanti nije bilo moguće. Mile me je vodio po svadbama, učila sam zanat, zarađivala taman toliko da preživim. Imala sam poverenja u Mileta, jer je sve vreme zračio iskrenošću, pored toga njegova kćerka je mlađa od mene svega godinu dana. Otac je bez moje volje prekinuo saradnju, plakala sam danima, ali on nije mario. Želeo je samo pare. Nakon toga, snimila sam još tri albuma, za koje skoro niko nije čuo.

A onda ste uzeli stvari u svoje ruke?

Anica: Pobegla sam od kuće, bolje reći od svog oca sa i sa 16 godina postala svoj čovek. Pre toga je predhodila još jedna u nizu žučnih rasprava, vezanih za novac. On se ljutio na mene jer nikako nisam umela da čuvam pare. Međutim, novac sam ja zarađivala, pa sam htela nešto i na sebe da potrošim. To zaista nije bio nikakav greh, osim za moga oca.

Gde je tada bila vaša majka?

Anica: To je najtužniji deo moje životne priče, zbog koje sam i danas danas u dubini nesrećno biće. Tek sam krenula u drugi razred osnovne škole kada su se moji roditelji razveli. Nikada neću zaboraviti momenat mog prihvatanja surove realnosti. Najstarija sestra Vesna (1974) otišla je da živi sa majkom, dok smo još jedna moja starija sestra Zlatka (1977) i ja ostale sa ocem, babom i dedom. I umesto da nam dozvole da ponekad odemo kod majke i sestre oni su nam to zabranili. Čak su sve najgore pričali o njima. Još kada mi se sestra Zlatka udala, i kada sam ostala potpuno sama, više nisam mogla da izdržim. Sećam se, jednom sam krišom posetila majku u Kasidolu, otac je, ne znam ni sama kako, saznao, a posle toga mesecima nije govorio sa mnom.

Nakon odlaska od kuće dva meseca ste radili u Šapcu?

Anica: Imala sam tu sreću da odmah nađem posao u nekom restoranu, tako da mi nije padalo na pamet da se vratim kod oca. Nakon ta dva meseca pevanja, došla sam da živim kod majke u Kasidol. Tada sam potpuno uzela stvari u svoje ruke. Niko više nije mogao da mi se meša u život. Ipak i pored sve muke, ostala sam potpuno pozitivna, veseljak sam, a po karakteru sam preslikana majka. U međuvremenu su se moji odnosi sa ocem takođe popravili. Pošto poslednjih 15 godina sanjam zajednički nedelji ručak, sve ću učiniti da na mojoj svadbi zajedno sede majka, otac, moje dve rođene sestre i Jelena (1992) sestra sa očeve strane koju praktično ja izdržavam.

Vaš ljubavni život takođe je posut trnjem?

Anica: Sve je u mom životu posuto trnjem. Mislim da bi mnogi, da su na mom mestu, davno poklekli. Međutim, iz svake teške situacije izlazila sam mnogo jača. Sebe sam izgradila zahvaljujući životu koji me nije mazio, a i dan danas me ne mazi. Kroz život mojih roditelja shvatila sam kako je jednostavno uništiti život, a tako ga teško napraviti srećnim. Ni otac, ni majka posle razvoda nisu pronašli sreću pored neke druge osobe. Retko kome to pođe za rukom. Ljudi su dobri glumci pa kriju svoje muke, tako da drugima izgledaju srećno i normalno, a nisu. Moj ljubavni život je pun predrasuda, opet zbog roditelja. Imala sam dečka sa kojim sam se zabavljala punih sedam godina. A onda, kada sam imala najviše para, pokazao mi je da u njemu nema nimalo ljubavi prema meni, već je u pitanju samo interes. Svoju slobodu morala sam da platim parama.

Kako to parama?

Anica: Dok smo bili u vezi on je sve vreme bio uz mene i predstavljao se kao menadžer. Na kraju, kada smo raskinuli, tražio je pare kako bi mi dao slobodu i ja sam to skupo platila. Možete li zamisliti koliko sam se samo u ljubav tada razočarala. Nakon toga sam pomislila da nikada više u životu neću naći muškarca svog života. Ipak pre dva meseca, bog me je pogledao. Veliki sam vernik i zahvaljujući bogu i molitvama uspela sam da se izdignem iznad svakog problema. Sada zarađujem dobro, gotovo da nema dana kada ne radim.

Da li ste zahtevna osoba?

Anica: Nisam zahtevna, tražim ono što svakoj normalnoj osobi treba, a to je ljubav, iskrenost, podrška. Za mene je vrhunac zadovoljstva kada posle svih gungula, pesme, vike, odem u svoje selo. Tada se odmaram, izujem se pa hodam potpuno bosa, skinem svu šminku sa sebe, pijem hladnu vodu iz bunara i pustim lepo vreme da me nosi. Za mene je selo zakon.

Imate li prijatelje na estradi?

Anica: Jedini moj prijatelj je Vesna, devojka iz Požarevca koja nema nikakve veze sa estradom. Pred njom mogu i da se isplačem kada mi je teško, da joj ispričam sve, a i ona meni. Što se estrade tiče, najviše mi prija društvo Goce Božinovske, Jane, Stoje. To su žene koje su imale težak život, a ostale su “na svom mestu”. Mislim da se uzajamno poštujemo. Takođe se družim sa Slađom Delibašić, jer je isto kao i ja sportski tip. Često vežbamo zajedno i mogu reći da joj, kada je igra u pitanju, nema ravne na našim prostorima.

Kada možemo očekivati vaš novi album?

Anica: Upravo ga pripremam i biće završen verovatno krajem septembra.