“Tebi moja mazo, tebi moje srce pripada...” Zahvaljujući ovoj pesmi, čiji je autor pokojni Rođa Raičević, Srđan M je na prečac došao do vrha naše folk scene i ispunio svoj dečački san da živi i radi u Beogradu. “Iskren da budem kada se gleda sa strane, ceo taj moj iznenadni uspeh izgleda bajkovito i lako. Ipak, cela priča oko solo karijere bila je dugo i temeljno pripremana. Osam godina pre prvog solo albuma imao sam svoj bend. Uglavnom smo “prašili” po Crnoj Gori i svirali svuda gde je mogao da se zaradi novac. Sve vreme sam hteo da radim solo album, ali je trebalo mnogo vremena da skupim dovoljno para za to”, priseća se Srđan početaka svoje karijere.

Kada je došao taj trenutak da krenete u solo vode?

Srđan M: Početkom 2000. godine. Jednog jutra sam ustao nešto ranije nego obično i posle kraćeg razmišljanja bukvalno sam odlučio da krenem sa solo pričom. Moram da spomenem Gorana Troboka, igrača “Partizana”, koji mi je pomogao pozamašnom sumom novca. Rekao je: “Kad tebi vrati Bog, ti taj novac vrati meni, ako ga ne vratiš nikom ništa!” Trobi se poneo kao pravi prijatelj, setio se trenutaka iz Podgorice kada je kao dečkić bio u mom društvu, pio piće, kao i većina momaka, na moj račun, jer sam kao pevač uvek imao dovoljno da plaćam ture kad god sam to želeo. Na svu sreću brzo sam povratio pare i vratio mu.

Da li ste u startu osećali da će pesma “Tebi moja mazo” postati hit?

Srđan M: Priča sa tom pesmom od starta je imala neku svoju posebnu dramaturgiju. Kada sam je prvi put, čuo rekao sam menadžeru da tako nešto ne mogu da otpevam jer ne odgovara mom mačo fazonu, koji sam želeo da isforsiram. Bilo mi je smešno da nekoj tamo pevam “Tebi moja mazo”. Ja nemam bejbi fejs da bih pevušio takvu pesmicu. Đizo (menadžer) je bio uporan. Insistirao je, rekavši da će “Maza” sigurno postati hit i da je obavezno stavim na album. To sam nevoljno uradio i stavio je tek kao četvrtu pesmu na A strani.

Kada ste definitivno shvatili da je pomenuta pesma postala mega hit?

Srđan M: Bilo je to pre izvesnog vremena na Vračaru gde sam se doselio i gde i sada živim. Jedne večeri sam se spremao za izlazak u grad, kada su iz obližnjeg restorana trubači zasvirali meni poznatu pesmu. Bila je to moja “Maza”! Odjedanput se čula žestoka lomljavina čaša i veselje. Pogledao sam kroz prozor, kao i većina komšija, i shvatio da je ta pesma postala hit, koji će po svoj prilici i narednih godina biti dobro prihvaćen na svim veseljima.

Da li ste uspeli da vratite novac koji je uložen u prvi album?

Srđan M: Ne samo da sam povratio uloženo, već sam zaradio duplo više. Ipak, ono što me najviše raduje jeste činjenica da sam već nakon prvog albuma napravio ime. Sada je sve neuporedivo lakše, ali i odgovornije. Ispred mene je zadatak da na sledećem albumu koji pripremam za septembar napravim pesmu koja će moći da se nosi sa “Mazom”. To nije ni malo jednostavno, ali znajući sebe i svoju upornost očekujem da na novom albumu otpevam dve isto tako dobre pesme. Kod mene je sve išlo postepeno, ali uzlaznom linijom.

Koje su loše strane vašeg posla?

Srđan M: Naravno da i u mom, kao i u svakom poslu, postoji i druga strana medalje. Pevaču, na primer, nema gore kazne nego kad “uradi” tezgu, a za to ne dobije pare. To se često dešava i uvek postoji određena tenzija pre nego što se cela priča završi. Najbolji posao se pravi u inostranstvu. Tu ima nekoliko pričica koje su vrlo interesantne, jer je svaka tezga iskustvo više. Ipak, najbolje pare se zarađuju na ciganskim svadbama u inostranstvu.

Kako izgleda jedna ciganska svadba?

Srđan M: Nisam imao prilike da pevam na njoj, ali sam čuo priču. Čovek, na primer, ženi sina i pozove pet pevača, ali samo najveće zvezde, recimo Sinana, Šabana, Acu Lukasa, Snežu Đurišić i slične. Pred svadbu se dogovore da li se radi na fiksnu lovu, ili pevaju za bakšiš. Naravno odmah se pristaje na bakšiš. Svadba počinje tako što se za stolom poređa desetak najviđenijih gostiju. I onda priča kreće od prvog, najviđenijeg gosta. On vikne: ”Ti čupavko (misli naravno na Acu Lukasa), dođi ‘vamo i pevaj mi “Mazu”, “Ugasila si me”, “Zašto su ti kose pobelele druže”, itd”. Tako sa svakim od pevača. Na kraju gazda slavlja kaže na mikrofon, recimo: “Bajrami je za muziku dao 10.000 marki!”. Kada se tako ispoštuju glavni gosti, onda počinje da naručuje običan narod. Na kraju sve ispadne pošteno, jer još nisam čuo slučaj da gazda romske svadbe prevari pevača. Tu su pare, prijatelju moj.

Jedan od vaših kolega je zbog pesme “Tebi moja mazo” zamalo ostao bez glave?

Srđan M: Ne znam gde ste to iskopali, ali je tačno. Pre negde u gradu vidim Džeja. Sav zajapuren, kaže mi da se zbog moje pesme umalo nije vratio u Beograd. Negde u Švajcarskoj prišao mu je neki klinac i naručio “Mazu”. Džej kao Džej, kaže mu da ne zna pesmu i da se vrati za sto. Posle nekoliko trenutaka, pojavljuje se otac klinca, grmalj od dva metra i 100 kilograma. Samo što ga nije izbacio iz restorana... Na kraju je Džej ipak otpevao pesmu.

Vi važite za jednog od poželjnijih muškaraca na estradi. Kakvo je vaše mišljenje o lepšem polu?

Srđan M: Kao što Njegoš kaže “Ženska ćud je teška i smešna rabota” Tačno bi promenile stotinu vera samo sebi da učine što im je drago. Ipak na žene gledam kao na bića koja su mi generalno draga. Došavši u Beograd u kome sam stekao svu tu popularnost, primetio sam da su ovde devojke neuporedivo drugačije nego u Crnoj Gori. Recimo kad je neko veselje, uopšte se ne libe da ustanu i igraju, dok dole, u Crnoj Gori, to nije slučaj. Tek kada su sigurne da nisu prve krenule sa slavljem, onda se hvataju u kolo. Generalna razlika između ljudi u Beogradu i Podgorici je u tome što se dole ono što je u tom trenutku “in”, bilo da je to lokal ili garderoba, ispoštuje do krajnjih granica. Ovde nikoga nije briga da li je “in” otići u “Stupicu” ili “Lukas”. Svako ide tamo gde njemu odgovara. Pored toga niko ne brine tuđe brige, što u Podgorici nije slučaj. Mali grad, ne možeš da poljubiš devojku, a da već svi ne znaju o tome.

Kad smo već kod toga, imate li devojku?

Srđan M: Nerado pričam o tome, ali čovek sam od krvi i mesa, pa je normalno da budem sa nekim. Kada je veza u pitanju zaista sam temeljan i smatram da na kvalitetnoj vezi mora neprestano da se radi. Najgora stvar je ljubomora i nepoverenje. Kada bi mi devojka pokazala samo jednu od te dve osobine istog momenta bismo završili. Takođe ne volim nekulturu. Pre neki dan moja devojka i ja išli smo gradom držeći se za ruke. Neke devojke su prošle i počele nešto neukusno da mi dobacuju. Da moja devojka nije bila sa mnom svašta bih im rekao. Ne mogu da shvatim ljude koji žive od tuđeg nezadovoljstva. Naravno, svestan sam da estradni uspeh donosi određenu popularnost, ljudi te prepoznaju na ulici, gde god da sedneš konobari se posebno trude oko tebe, često prilaze dečica i traže autograme, ali čemu nekultura, ona nije potrebna nikome.

Koje su, prema vašem mišljenju, najatraktivnije pevačice na našoj estradnoj sceni?

Srđan M: Prva je Nataša Bekvalac jer je atraktivna, lepa i plavuša, zatim sledi Ksenija Pajčin, najdrskija i najbezobraznija, i na kraju Goca Božinovska, najiskrenija odsoba naše estrade.

Sa kim se najviše družite u Beogradu?

Srđan M: Moji najbolji prijatelji sa kojima provodim veći deo slobodnog vremena pripadaju crnogorskom lobiju grada Beograda. To su, pre svega, estradne kolege Goran Vukošić, Lazar Kalezić, Knez i fudbaler Trobok. Tako sedimo po kafićima i pričamo o svemu, osim o estradi i fudbalu. Ponekad ima toliko interesantnijih stvari od zadimljenih prostorija, pijanih gostiju i srče.