Željko Samardžić je živi dokaz da se snovi na kraju ipak ostvare, samo ako se dovoljno veruje u njih. Ovaj 48-godišnjak koji spada u red naših najboljih pevaca i koji je jedini, pored Đorđa Balaševića u stanju da, bez preteranog reklamiranja, rasproda tri večeri koncerata u Sava “Centru”, karijeru je počeo onda kada bi svako drugi klonuo duhom. Kako život piše najčudnije romane, tako je i njegov život u Mostaru prekinuo ratni vihor i od dobro raspoloženog vlasnika kafića "Kabare" i porodičnog čoveka u trenutku načinio izbeglicu koji je došao u situaciju da ne zna gde će sa sobom i troje dece. Kako sam kaže najteži trenutak mu je bio kada je od oca penzionera zamolio pare za cigarete. Ali muzika, koju je oduvek voleo, pružila mu je novu šansu i od kafane u beogradskom prigradskom naselju Krnjača u kojoj je pevao, vrlo brzo postao je popularni pevač sa vrtoglavim tiražima i milionima obožavalaca.

Da li je uspeh u zrelim godinama i za vas bilo iznenađenje?

Željko Samardžić: Ja sam oduvek imao razvijenu intuiciju, neko šesto čulo. Kada sam kao mladić pevao na igrankama i oduševljavao se pesmama "Indeksa", Kemala Montena, Zdravka Čolića, Olivera Dragojevića bio sam sasvim siguran da ću i ja jednog dana biti poznata zvezda. Ali, interesantno je, da mi je uvek pred očima bila slika Frenk Sinatre i Keni Rodžersa koji i u zrelim godinam pevaju na blještavoj bini pred oduševljenom publikom svih generacija. Upravo tako mi se i desilo, moja seda kosa nimalo mi nije zasmetala da napravim uspešnu karijeru.

Ko vam je pomogao da uspete?

Željko Samardžić: Kada pevate u kafani, upoznate mnoge ljude koji vam, razgaljeni vašom pesmom i po kojom čašicom alkohola, obećavaju kule i gradove, ostavljaju brojeve telefona i vizit-karte, a kada im se sutradan javite onda su na nekom neodložnom sastanku i tako u nedogled... Moja srećna zvezda koja me nikad nije napuštala upoznala me je sa dva brata Mariom i Đorđem koji su bili oduševljeni mojim pevanjem, posebno mediteranskih pesama i odlučili su da mi pomognu da napravim karijeru. U trenutku kad nisam imao ni dinara u džepu oni su mi dali najlon kesu u kojoj je bilo 30.000 DM, koliko mi je trebalo za snimanje ploče.

Dakle od svih mogućih lovaca na talente iz sveta muzike pomogli su vam gotovo nepoznati ljudi.To liči na filmsku scenu.

Željko Samardžić: Upravo tako sam se i ja osećao, i taj dan neću nikada zaboraviti... Stiskao sam kesu sa parama, a tog trenutka ni u kući ni u džepu nisam imao prebijene pare čak ni za taksi, nego sam se vozio trolejbusom i razmišljao da li da izvučem barem jednu novčanicu od 50 dinara i zadržim je za sebe. A onda sam rekao "Nemoj Željko, Bog sve vidi, nemoj sad da te kazni, kada si tako blizu ostvarenju sna..."

Kako ste se privikli na iznenadnu slavu?

Željko Samardžić: Ostao sam i dalje normalan čovek koji beskrajno uziva u popularnosti i koji poštuje svakog ko voli moju muziku. Posebno mi prija što me vole mladi, i na svakodnevnim putovanjima, evo i sada kada je vreme đačkih ekskurzija, dešava se da neko iz autobusa punog maturanata prepozna da sam u kombiju koji se kreće drumom i odjednom se klinci uskomešaju, svi se prilepe uz prozor, mašu, šalju poljupce... Isto tako ne prođe ni jedna proslava mature na kojoj se ne peva bar jedna od mojih pesmama. Nikad mi nije teško da se fotografišem sa onim koji to požele ili da zastanem da dam autogram, jer uvek pomislim kako bi bilo ružno da moju kćerku odbije neki pevač...

Vole vas i oni stariji od maturanata, pogotovo žene. Kako se od njih “branite”?

Željko Samardžić: Ja sam romantičan čovek koji peva sentimentalne pesme i zato nije ni čudo što sam miljenik žena. Mislim da i žene osećaju da ih ja dobro poznajem i poštujem jer sam odrastao sa majkom i dve sestre. Kod kuće takođe imam četiri dame - suprugu i tri kćerke. Ali moram da priznam da me uvek iznenadi kada mi sasvim mlade devojke, vršnjakinje moje dece, doture ceduljicu sa brojem telefona ili neku sličnu otvorenu sugestiju... Bude mi uvek žao, jer mora da se u njihovom životu nešto loše desilo što ih navelo na takvo ponašanje... Sasvim je moguće da će naići na nekog lošeg čoveka koji će ih zloupotrebiti i ostaviti im doživotne rane na mladoj duši.

Jedan deo vaše publike bio je razočaran spotom "Imaš me u šaci" koji je prepun erotike?

Željko Samardžić: Prema mom mišljenju to je odlično snimljen spot i nije ni čudo što ga Turistička organizacija Crne Gore koristi za prezentaciju lepota ulcinjskih plaža... Radovao sam se snimanju tog spota zato što volim da glumim i verujem da za to imam talenta, a u spotu sam to mogao malo i da pokažem... Istina je da mi deo ženske publike kaže "Ne volimo te više zbog ono spota", ali na gostovanjima mi se dešavalo da dok u jednoj ruci držim mikrofon i igram sa nekom damom, ona mi šapne "Zagrli me kao što grliš onu devojku iz spota..."