Ona živi na relaciji Beograd - Pariz. Ana Stanić je svoju muzičku priču počela u dance grupi “Moby Dick”. Nakon tri albuma, rešila je da se bavi malo drugačijom muzikom i okuša kao solo pevačica. Objavila je dva samostalna albuma, a ovih dana se očekuje i treći solo album. O tome Ana kaže:

Ana Stanić: Želela sam da sve bude bez greške, pa je rad na novim pesmama zaista dugo trajao. Oko godinu i po dana sam sa svojim saradnicima pažljivo birala svaku pesmu, svaki detalj... Izbor se sveo na 16 numera, a zatim na 11 pesama. Sav taj proces bio je prekidan mojim putovanjima u Pariz, a povratak je označavao novi rad. Imala sam milion pitanja i tražila sve odgovore pre nego što sam konačno odlučila šta da stavim na album. U međuvremenu se iznedrila još jedna dobra pesma, pa je broj porastao na 12. Kada smo na kraju uradili nove mikseve i aranžmane, dve pesme smo izbacili, pa ih je ostalo 10.

U tvojim pesmama ljubav je obično dominantno osećanje. Da li je tako bilo i ovog puta?

Ana Stanić: Za poslednje dve i po godine ja sam proživela čitav jedan život. U jednom naletu sam čak osam meseci provela u Parizu i u tom periodu su takođe nastale neke pesme. Taj novi način života, novi ljudi, novo okruženje bili su prava inspiracija za mene. Po dolasku u grad svetlosti prvi put sam živela sama. I na ljubavnom planu mi se svašta izdešavalo. Dakle, i na novom albumu će biti pesama sa ljubavnom tematikom, ali neće sve biti na tu temu.

Koje pesme su tvoji favoriti i ko je učestvovao u radu na albumu?

Ana Stanić: Tekstove su pisali razni autori. Bilo je tu proverenih autora i nasuprot njima totalnih amatera. Marina Tucaković je napisala dva teksta, Bajaga je korigovao nekoliko tekstova koje sam sama napisala. Čitav bend je radio aranžmane, a posebno gitaristi Ivan Kljajić i Dragutin Jakovljević. U delu pesme “Sat” učestvovala je i Ivana Pavlović. Moji favoriti su “20, 30 godina”, “Ako živiš za mene”, “Priča ova ulica”, “Autoput”...

Pošto ti dečko živi u Parizu, kako funkcioniše vaša veza na daljinu?

Ana Stanić: On se zove Žilijen i živi u Parizu, ali nama to ne predstavlja nikakvu prepreku. Po zanimanju je dizajner enterijera. Dizajnira nameštaj, kupatila i slično. Ne moramo da živimo na jednom mestu. On može da dođe u Beograd, ja mogu da odem u Pariz, ili da živimo na nekom sasvim trećem mestu na primer u Španiji, što mi je nekoliko puta i predlagao. Pošto sam pomenula njegov posao, zanimljivo je da trenutno dizajnira jedan izuzetno dobar i poznat restoran u Parizu, u kome smo se sticajem okolnosti i upoznali.

Bila si u vezi sa režiserom Srdanom Golubovićem i koliko znam s njim si i danas u dobrim odsnosima. Jesi li sa svim svojim bivšim mladićima ostala u dobrim odnosima?

Ana Stanić: Znaš kako to ide kod mene - koliko sam s nekim bila prijatelj u vezi, toliko sam ostala prijatelj i posle emotivnog razlaza. One s kojima se priča svodila na slučajno zaljubljivanje, vrlo brzo sam izbrisala, dok sa onima koji su me razumeli i koji su bile moje srodne duše, nisam prekinula kontakt.

Da li te je neko nekada baš ranio u ljubavi?

Ana Stanić: Moram da kažem da sam ja mnogo više ranjavala, nego što su mene ranjavali. Mladiće sam obično ja ostavljala ili sam ih svojim postupcima naterala da odu. Tu i tamo sam imala neke ljubavne jade. Obično sam bila u fazonu da se ne posvećujem mnogo i ne unosim mnogo u čitavu priču. Prvi put kada sam rešila da ozbiljnije pristupim vezi, desilo se to strašno ranjavanje, koje me je donekle opametilo i naučilo da ljubav mora neprestalno da se neguje.

Čime si se sve bavila u Parizu?

Ana Stanić: Prvo vreme sam provodila u besomučnom obilaženju svih najvažnijih mesta u gradu. Pariz je izuzetan grad. Što ga više otkrivaš, sve te više nagoni da ga istražuješ dalje. U svom stanu sam pravila žurke za svoje prijatelje, na kojima smo se super provodili. Imam agenta koji pokušava da mi nešto napravi u inostranstvu, pa sam snimila pesmu “Molila sam anđele” na francuskom. Sve u svemu, ludo sam se zabavljala.

Ušla si u svet filma, producirajući film “Apsolutnih sto”. Kakvo je to iskustvo bilo za tebe?

Ana Stanić: Veoma lepo. Apsolvent sam na FDU-u na odseku za filmsku i televizijsku produkciju. Film je jako dobro prošao kod publike. Dosta smo putovali, bili na međunarodnim festivalima, a iz tog filma se izrodio i jedan mlad filmski glumac Vuk Kostić, koji će, sigurna sam, dobijati u budućnosti puno filmskih uloga.

Poznato je da žene mnogo lakše zaplaču nego muškarci. Da li plačeš za svaku sitnicu?

Ana Stanić: Naprotiv, veoma sam teška na suzama i stvarno vrlo, vrlo retko plačem. Da bih se ja rasplakala to mora da se skupi more žuči i čemera, ali kad prasnem, ne znam da stanem. Najcrnje u čitavoj priči je što se rasplačem za neku najbezazleniju stvar. U stvari, kad bolje razmislim, ta bezezlena stvar je samo povod, a suze teku zbog svih loših stvari koje su se akumulirale u proteklom periodu.