“Žamor prepunog ekskluzivnog restorana na Topčiderskom brdu naglo je prekinuo tresak nogom polomljenih vrata, a u sali se pojavila, do zuba naoružana, ženska silueta sa likom Ksenije Pajčin”. Ovako bi možda izgledao početak zamišljenog SF stripa u kome je Ksenija Pajčin pozajmila lik i d(t)elo junakinji stripa. U zbilji je ona otvorila vrata rukom, ležerno obučena u džins i bez naoružanja (vidljivog).

Dokle se stiglo sa izradom SF stripa u kome bi glavnu rolu igrala srpska Lara Kroft sa tvojim likom?

Ksenija Pajčin: Ta priča je stara dve godine... To su smislili klinci koji su hteli da iskoriste moj lik za pravljenje stripa. Meni se ta ideja jako svidela i izašla sam im u susret, ali su oni previše petljali oko svega toga i odugovlačili. Na kraju, od svega toga nije bilo ništa. Nije mi jasno zašto su odustali, kad sam im svoj lik dala ‘free’. Mislim da su klinci u Srbiji sada jako teški, jer svi misle da stravično mnogo vrede i da mogu da ti kažu šta hoće.

Šta trenutno radiš, gde nastupaš i kakvi su ti planovi?

Ksenija Pajčin: Radim puno, imam mnogo poziva i trudim se da sve ispoštujem koliko je to u mojoj moći. Nastupam po Srbiji, Crnoj Gori, u Bosni malo ređe u poslednje vreme, zatim u Makedoniji i u inostranstvu - Nemačkoj, Austriji. Uskoro treba da putujem u Švajcarsku. Bila sam jedno vreme u Kanadi, a sad sam ponovo tu. Tako se i zove moj promotivni spot “Ksenija tu” koji je izašao pre skoro godinu dana i koji je najavio moj povratak na scenu posle pune četiri godine. Moj prvi album izašao je ’98 godine, drugi je trebalo da izađe ’99. ali je izašao tek 2001. Možda je to i bilo pravo vreme zbog svih dešavanja u zemlji u toku proteklih godina. Međutim, ja se nisam odmarala i radila sam sve to vreme.

Da li je tvoja životna priča bliža onoj priči o ružnom pačetu koga niko ne voli, a ono na kraju izrasta u prelepog labuda, ili si oduvek privlačila na sebe pažnju?

Ksenija Pajčin: To treba da pitate ljude koji su odrasli sa mnom. Kao mala, bila sam jako stidljiva i kad bi me neko pohvalio da sam lepa, odmah bi uzvratila plaženjem jezika. Ljudi koji su lepi vrlo često nisu toga svesni i furaju tu energiju ružnog pačeta. To ipak nije moja priča, jer sam ja uvek skretala pažnju na sebe i pored toga što sam bila stidljiva. Nije mi bilo jasno zašto neko uopšte ima mene da gleda. Sećam se da su u školi uvek prvo mene prozivali ili odmah primećivali kada me nema, dok su drugi mogli da izađu napolje kad hoće i da ih niko ne ”provali”. U to vreme me je sve to jako ljutilo. Mislim da je to zbog energije koju posedujem. Ima puno lepih ljudi oko nas, ali nemaju energiju i kao da ne postoje.

Da li se sećaš kada si prvi put nastupala u javnosti, ne mislim samo na televiziji?

Ksenija Pajčin: Imala sam 14 godina i igrala sam u jednoj plesnoj grupi. Nastupali smo u jednoj beogradskoj diskoteci i tada su nam pesmu, uz koju je trebalo da igramo, pustili od pola. Mi smo se, mučenice, jedva snašle. Tada sam prvi put obula štikle od 2,5 cm što je za mene bila katastrofa jer sam do tada stalno nosila patike. Na sebi sam imala nekakav uzani šorts u kome sam se jako neprijatno osećala. Toliko sam bila razočarana nastupom da nisam mogla noćima da spavam. Drugi nastup je bio na takmičenju plesa između Beograda i Novog Sada. Može se reći da sam plesom ušla u posao kojim se sada bavim.

Pevala si i igrala u pop grupi “Dak” (Duck). Je li to tvoj prvi ozbiljniji angažman?

Ksenija Pajčin: Ja sam pre toga bila u pratećoj grupi naše velike zvezde Dragane Mirković, koja je prva posle Lepe Brene radila tako velike turneje. Rad sa Draganom mi je više koristio u koreogrfskom smislu, jer smo radili velike koncerte. Znači tu su bile velike scene, velike scenografije, dosta kostimografije... Tada sam prvi put videla kako jedna velika zvezda treba da izgleda i šta se oko nje dešava. Ona je divna žena, uvek raspoložena, pozitivna i uz nju može da se nauči kakav odnos treba da imaš prema publici. Jer nisi ti uvek spreman da budeš ljudima na usluzi, nisi uvek raspoložen i veseo, pogotovo posle dva sata igre i nije ti stalo da te neko vuče za rukav... A ipak moraš da budeš nasmejan, jer su ljudi tu došli zbog tebe. To je recept za večnu ljubav publike. To mi je bilo mnogo veće iskustvo, nego rad u grupi “Duck” koji sam shvatala kao tezgarenje. Ipak i Damir i ja smo želeli da zabavnu muziku prikažemo na jedan nov način, kao što se to radi na zapadu.

Pre nekoliko meseci boravila si u Kanadi i nastupala u programu njihove muzičke televizije “Much music”?

Ksenija Pajčin: Gostovala sam na kanadskoj muzičkoj TV stanici koja je slična stanici MTV. Postoji i “Much more music” gde se prikazuje njihova narodna muzika koja je tamo popularna kao naša ovde. Povod za to gostovanje bila je moja igra dok sam snimala spot. Videli su me neki ljudi kojima se to jako dopalo, pa su me pozvli da gostujem u emisiji. Tamo sam govorila na engleskom jeziku, ali sam napravila lapsus, rekavši “We were bombing “ što znači “mi smo bombardovali” umesto ”We were bombed”-“mi smo bobombardovani”! Ipak oni su bili zadovoljni što govorim engleski i tako je to krenulo . Snimanje spota trajalo je 15 dana i u njemu se mogu videti crnci, belci, Japanci i sve ono što se dešavalo u toj emisiji. Moje iskustvo iz Toronta je predivno i ne bi mi bilo žao ni kad bi to bilo moje poslednje gostovanje u Kanadi.

Kamermani vole da zaviruju svuda i hvataju ljude u nezgodnim trenutcima. Koliko si ti toga svesna?

Ksenija Pajčin: Što se tiče tog nezgodnog trenutka on mi je pomogao da sagledam ko o meni šta misli i ko mi je pravi prijatelj. Ja do tada nisam bila u tom kolu i meni nisu potrebne raklame te vrste, mada su mi mnogi govorili da je to odlična prlika za dizanje rejtnga. U principu su žene, lažni moralisti, digle galamu oko toga, a te iste pevaju pesme tipa “Šibice moja, sad ću da te kresnem”. One bi morale da se dobro počešu po glavi, pre nego što izjave nešto o moralu. Upravo sam uradila skečeve za serijal “Nije teško biti fin” za RTS, pa će se videti šta mislim o tračevima.

Kako bi okarakterisala muziku koju pevaš?

Ksenija Pajčin: Što se tiče mog albuma i onoga što ja radim, to je pop muzika, mada se kod nas još uvek zove dance. Novost na albumu su dve obrade – pesma “Mene ne zanima to“ od Shanaet Wein i “Krejzi”od Britni Spirs. U pesmi “Mene ne zanima to” govori se o savremenoj ženi koju ne zanima da li si ti Nikola Tesla, ni da l’ se česljaš kao Zdravko Čolić, ni da l’ repuješ kao Wodo Popaj, niti da li voziš brza kola. To je zapravo drugi deo priče nove žene. U prvom delu ona uzima kintu, a u drugom kaže: ”Mene ne zanima to”. Druga je obrada pesme “Krejzi“ od Britni Spirs koju sam ja nazvala “Lezi” jer kad god sam je čula ja sam pevušila – lezi i skini se. Ta obrada je u stvari nastala iz zezanja. Za moju autorsku pesmu u etno, grčkom maniru ”Ko još može” rekli su da je obrada, ali nije. Ja sam i na prvom albumu napisala tekst za dve balade, a sada sam autor tri kompozicije i četiri teksta. Spremam i jedno iznenađenje za leto, ali još neću da otkrijem o čemu se radi.

Oprobala si se i kao voditelj sa Minimaksom. Da li je tvoja voditeljska karijera završena?

Ksenija Pajčin: To je bilo super iskustvo, jer je Minimaks naš najveći voditelj. To je bio fazon, kao ‘ajde da ti malo smetam u emisiji’. Ipak, mislim da tu nije trebalo da se ja pojavljujem, već neka devojka koja ‘vrti’ Loto ili nešto tog tipa. U užem krugu prijatelja ja pokazujem svoje imitacije, to dobro radim i to mi je zanimljivo. Možda nekad i uradim nešto u tom fazonu. Sećam se Biljane Ristić - uvek mi je bila simpatična i to što ona radi me je uvek privlačilo. Ne znam šta je sa njom sada.

Da li ti laska kada te kolege pominju u svojim pesmama?

Ksenija Pajčin: Verovatno mislis na stih Ramba ”I ti bi sine majčin – Kseniju Pajčin”? To mi je bilo simpatično, mada sam se zaprepastila kada sam je prvi put čula. Tada sam bila u Grčkoj i nisam mogla da verujem da je čovek to rekao u Budvi.

Kako napreduje tvoja škola plesa. Gde su prostorije škole?

Ksenija Pajčin:Prostorije moje škole se nalaze u Zahumskoj 23a u Mesnoj zajednici Zvezdara. U školu može da se prijavi svako ko želi da se bavi plesom. Čak i sasvim male devojčice, počev od tri godine, mogu da igraju u plesnoj grupi ”Bombone”. Mislim da su se devojke ranije mnogo ozbiljnije bavile plesom nego sada. Ja u principu više volim da radim sa devojkama ne zato sto sam feminista, vec zato što je sa njima lakše raditi. Dečaci su mnogo neozbiljniji, samo jure za devojčicama, pričaju mobilnim telefonima... Oni moraju da budu šmekeri.