Marina Perazić pojavila se davne 1984. godine kao lepša polovina dueta “Denis i Denis”i već te godine ovaj par proglašen je za najprijatnije muzičko iznenađenje. Interpretacija pesme ”Program mog kompjutera” u kojoj je Marina senzualno i provokativno uzdisala, bilo je jasno da će ona dugo izazivati pažnju. Spot za pesmu “Soba 23” u kome se proteže na satenskim čaršavima i mazi sa anonimnim, muževnim statistom uskomešao je i podelio javnost, a Marina je postala seks simbol jugoslovenske pop scene. Pauza u karijeri koja je trajala 10 godina i tokom koje je živela u Americi i tamo rodila dve kćerke, nije joj nimalo naudila. Kada se vratila muzici, nastavila je upravo tamo gde je nekad stala.

Pojavili ste se istovremeno kada i Lepa Brena i oznacile prekretnicu u shvatanju estrade. Brena je svojim dugim nogama, kratkim suknjicama i jahanjem harmonikaša iz benda zaludela ljubitelje narodne muzike, a vi ste postali miljenica intelektualne mlađe urbane publike.

Marina Perazić: Ja sam strastvena i temperamentna osoba i nikada nisam namerno sa tim koketirala. Ako tekst pesme ima erotski prizvuk, naravno da ću je tako otpevati i da će moje oblačenje i ponašanje biti u skladu. Ali, moja seksualnost u nastupima i spotovima nije čista gluma, jer je to i moja priroda. A najviše od strasti može da vidi, naravno, muškarac koji me osvojii.

Poznato je da imate dve kćerke sa Firčijem, muzičarem iz Novog Sada. U međuvremenu, ovde su vas tabloidi dovodili u vezu sa izvesnim političarima.

Marina Perazić: Političari me apsolutno ne interesuju i nikad ne bih bila sa njima. Materijalne vrednosti mi nikada nisu bile na prvom mestu, vec fizička privlačnot i to da sa muškarcem imam o čemu da razgovaram, da se i intelektualno slažemo. Nisam preterano moralna osoba, ali nikada ne bih bila u ljubavnoj vezi sa nekim ko je oženjen, ko ima porodicu jer znam šta znači biti povređen. Moja veza sa Firčijem, koja je bila brak jer smo zajedno proveli 12 godina u velikoj i žestokoj ljubavi iako nismo imali papir od matičara, raspala se upravo onda kada je on našao drugu ženu. To je bio znak da mi nemamo o čemu govoriti i čemu se zajednički nadati. I veza je pukla, on se kasnije oženio tom ženom, a kako sam saznala, nedavno su se razveli. Hoću da kažem, da nikada ne bih nekoj drugoj ženi učinila nešto slično. A slobodnih, neoženjenih muškaraca je sve manje. Zato sam se okrenula mlađima od mene. Oni su neopterećeni kompleksima, umeju da vole i da prime ljubav. A to što su mi “prilepili” vezu sa političarem, bio je jeftin štos upravo tog gospodina koji je mislio da će na taj način da podigne rejting samom sebi i da se predstavi u javnosti kao veliki zavodnik.

Ljubitelji underground mesta u Beogradu su iznenađeni kada vas vide u gomili dvostruko mlađih ljubitelja elektronske muzike kako ludujete i igrate do zore.

Marina Perazić: Trens muzika je moj ukus i nju slušam i kada sam sama u kući. Pre nekoliko dana sam se vratila iz Kragujevca, tamo je bio veliki koncert trens muzike i svi smo se divno proveli. Igranje uz te zvuke prija mi kao najbolja rekreacija i tek ujutro, posle čitave noći provedene uz te zaglušujuće zvuke, osećam da sam u punoj formi, da sam napunila sve “baterije”. To je muzika za sva čula, osetim kako mi direktno prodire u mozak i vidim slike, asocijacije koje mi proizvodi.

Tehno žurke su na lošem glasu i zbog sintetičkih droga koje su često u blizini, zar ne?

Marina Perazić: To je isto kao što neke druge generacije moraju da popiju alkohol da bi uživali u narodnoj muzici ili u ciganskoj ili u svirci trubača. Meni ne prija ni takva muzika, a još manje alkohol i sigurno je da bi morala da mnogo popijem da bih uopšte mogla da slušam narodnjake.

Vi ste jedna od retkih osoba koja nije pričala bajke o svom boravku u Americi nego ste iskreno rekli da ste tamo mogli da radite samo kao kasirka u samoposluzi.

Marina Perzić: Nisam oduševila Ameriku jednako kao što ona nije oduševila mene. Drago mi je što sam tamo rodila Miu i Lunu, ali ne zbog američkog državljnstva već zbog odličnih bolnica i vrlo stručnih lekara. Imala sam dva vrlo teška porođaja i pitanje je da li bismo bebe i ja preživele u nekim lošijim medicinskim uslovima. U Americi sam bila supruga, domaćica i majka i uzivala sam u svakoj minuti provedenoj sa mojim bebama. Da se nisam vratila u Jugoslaviju, mirne duše bih mogla da čitav život budem domaćica.

Kako sebe vidite za nekoliko godina, teško da ćete dugo izdržati ovaj tempo - dve nedelje u Beogradu, a sledeće dve u Rijeci, sa kćerkama.

Marina Perazić: One se za sada dobro snalaze sa dedom koji je glavnokomandujući u kući… Moja starija devojčica ima 10 godina i želela bih da gimnaziju završi negde u inostranstvu, možda u Londonu. Bilo bi idealno da tamo živimo nas tri, one da uče, a ja da radim bilo kakav posao. Ali ne želim bilo šta da im namećem, neka same biraju svoj životni put. Imam loše iskustvo sa izborom profesije jer sam diplomirala na Građevinskom fakultetu samo zato što je to moja majka želela. Da je bilo po mome, upisala bih psihologiju. Toliko mi je duboko ušlo pod kožu da budem dobra i poslušna kćerka da i sada, 10 godina posle njene smrti još uvek prvo pomislim da li bi ona, da je živa, odobrila neki moj postupak. To je uzelo toliko maha, da sam pre nekoliko meseci završila sa seansama regresivne psihoterapije pomoću koje sam se rešila tih kočnica koje su me sprečavale da radim ono što volim i želim. Tek sada dišem punim plućima. Trudim se da ne postanem kao moja mama koja me je beskrajno volela, ali i gušila silnom brigom pa sam kao odrasla osoba imala fizičke simptome gušenja, ostajala sam bez daha kada bi se u meni sukobile poslušna kćerka i slobodoumna žena.