"Ne možemo s guslama u 21. vijek! Srbi napred - gusle stoj! Šta da se radi? Što to nisu rekli ranije? Dvadeset vjekova je moglo, a sad odjednom ne može, kao da je 21. vijek gori od svih prethodnih vjekova. Da smo znali ne bismo s guslama ni kretali na toliki put. Na jedvite jade smo se nekako dopeljali do pred kapiju 21. vijeka i sad treba da se tu razdvojamo. I ne znamo ko je koga dovde doveo: one nas ili mi njih. Ni ko je postao sporan: mi, gusle ili ono što gusle pamte i govore. Nemoguce je da mi valjamo, a gusle ne valjaju. Možda bi trebalo da mi ostanemo u 20. vijeku, a one neka prodju dalje da pričaju našu pogibiju. Ili da udjemo odvojeno, ako ne možemo zajedno..." početak je besede Matije Bećkovića na svečanoj akademiji pod nazivom "Čujete li kolo kako peva" kojom je Društvo guslara "Student"obeležilo pet godina trajanja pri Univerzitetu u Beogradu.

Nastale iz “tesnog” života da kažu istinu

“Ne zna se tačno kada su gusle nastale, niti kada će nestati, ali se tačno zna njihova istorijska, muzička, i njihova etno- muzikološka uloga. Nastale su verovatno iz tesnog životnog "škripa"- da isprate suštinu života. One su izvanredno skromnih muzičkih, i izvanredno mocnih intelektualnih mogucnosti. Na guslama ne može da se napravi više od pet tonova - one su tu da jednu suštinu pomognu da dodje do auditorijuma. U vremenima kada su naši preci bili nepismeni i kada nisu bili u prilici da korišcenjem klinastog ili nekog drugog pisma zabeleže životnu istinu i istoriju koju su nataložili tokom svog života za svoje potomstvo, oni su to mogli ispričati u ambijentu u kom su živeli - meljuci žito u vodenici, pored ognjišta u kuci, povodom nekih prigodnih svečanosti kao što su slave, čak sahrane, rodjendani, ako su uopšte slavljeni, i slave koje su izuzetno slavljene. U tim trenucima su naši preci hteli i imali potrebu da ostvare svedočanstvo za svoje potomke o životnim istinama koje su bile važne... o tome kako se radjalo, nijansiralo i uvažavalo čojstvo i junaštvo, o narodima koji su ih okruživali, o normiranom, moralnom i viteškom pogledu na život... Gusle su bile najpogodniji instrument da im pomogne u toj priči”, priča o guslama Branko Konatar, književnik, predsednik Društva guslara "Student".

Kad nestane jezika nestaće i gusala

U besedi s početka Matija Beckovic govori o opstanku, kako gusala, tako i srpskog naroda, te neraskidivoj vezi istih u vremenu i prostoru koji smo živeli i koji živimo. “Kraj guslara će doći kada nestane i jezika koji se govori uz njih, tako da je sasvim dovoljno da na ova dva kanala tragamo za istorijskim pretpostavkama nastanka samih gusala. Važnija je suština, ono zbog čega one postoje. Karakterističan izraz koji gusle promovišu jeste gnomski izraz. To je zgusnuta priča koja nije mogla da se prenosi putem romana, priča, pripovetki, putopisa, anegdota... Gnoma je čitavo jedno iskustvo kazano na najekonomičniji i najjednostavniji moguci jezički način. Naš jezik uvažava ekonomiju. Kao reka Tara je, kada mora da zaobidje prepreku, ali najkracim putem. Naši veliki pisci, poput Andrića i Njegoša, veliki su upravo po tome koliko su uspeli da predju takvih prepreka najkracim putem. Naša najveca životna ostvarenja u umetnosti i pisanoj reči ispričana su u desetercu, i mi smo rodili ljude koji su napravili bravure kojima se divi čitav civilizovani, a onaj drugi svet i da ne pominjem. Tu su izvanrednu i posebnu zaslugu imale gusle, ali ne u muzičkom smislu, već u prenošenju i pravljenju suštinske priče. Kada je Gete pročitao Hasanaginicu, izjavio je da narod koji ima takvu poeziju zaslužuje da bude prestižan evropski narod, narod koga ce svi evropski narodi izučavati upravo zbog toga. Potom sledi period istorijski, koji pokriva NOB i, dalje... za koji tvrde da su gusle zabranjivane. Možda jesu, možda i nisu, ali sve što je zabranjeno, to je retko, ali i veliko - sve što je u mnoštvu ne može biti veliko. Ako je i postojala takva društvena tendencija prema guslama i umetnosti deseteračkoj, onda je upravo pravila reklamu. Gusle su se vratile u svoj prvobitni ambijent da deluju kao i kada su bili prisutni tudjini na ovim prostorima”, objašnjava Konatar.

Strune od konjskog repa

Branko Arsenijevic u svojoj studiji "Sa dna Lepenskog vira" govori o prvom trenutku nastanka gusli: “Primitivni ljudi su živeli u sevardacima, kućama koje su bile gradjene za dan, i za dan se palile. Na ulasku u te kuće bile su pobodene dve sove, dva koca, kao slovo A, a da bi stajale morale su biti preprečene preprekom. Kasnije je čovek na toj prečki trljao drvo o drvo da bi došao do vatre. Prvi pokret drveta preko drveta dao je zvuk, a prva asocijacija je bila da čovek napravi primitivni muzički instrument. To se razvijalo, kako se razvijao i čovek, pa su ljudi počeli da koriste strunu od dlake konjskog repa, i druga pomocna zatezala”. Jedna od teza je i ona dr Olge Vukovic Pjanovic koja u naučnoj studiji "Srbi narod najstariji" kaže da je prapostojbina Srba područje Indije i Avganistana, i da otuda Srbi nose svoje nauke, običaje, pratnju. Društva guslara su osnovana 70-ih godina prošlog veka. Prvo je u Sarajevu osnovano Društvo "Filip Višnjic", i to je organizovano uz učešce naroda, bilo kao izvodjača, bilo kao slušalaca, ljubitelja epske poezije, bilo kao samih stvaralaca. Danas ih ima oko 60. Kod nas su Društva guslara najniža instanca organizovanih guslara, potom su tu Savez Republike Srbije, Savez Republike Srpske, Savez Republike Crne Gore i savezni nivo organizovanja koji čine predstavnici tih saveza. To je amaterska organizacija, ali vrlo važna, jer je postigla masovnost na svim prostorima gde su se gusle slušale. Društvo guslara "Student", zauzima vodeće mesto, osvaja nagrade na takmičenjima... a interesantno je upravo po mladima koje okuplja.

I gusle mogu biti zloupotrebljene

Ko su ljudi koji danas pripovedaju uz gusle, u danajšnje vreme kada su vrednosti i kriterijumi življenja okrenuti ili ka zapadnoj kulturi, ili ka pukom preživljavanju, što ne ostavlja prostor za bavljenje pitanjima nacionalne pripadnosti, istorijskih pozicija i očuvanja priče? Društvo "Student" je osnovano od strane entuzijasta, mladih ljudi koji su uglavnom naseljavali studentski dom, iz provincija, oni čiji su roditelji ostali kod kuce. Šta je prirodnije nego da u okviru svoga zavičaja prepoznaju i suštinu svog života, naravno usavršavaju se i normiraju svoje poglede na život u prema standardima savremenog čoveka i savremenog življenja. Međutim, danas se uz gusle peva o nekim novim, pravim i nepravim junacima, opevaju se periferni dogadjaji, a oni veliki i bitni se ili marginalizuju ili su diskutabilne umetničke vrednosti. Stručnjaci kažu da je neophodno vratiti gusle u prostor umetnosti odakle dakle one i dolaze. “Ne kažem da bi Filip Višnjić, da je ostao da čeka da prodje još sto godina od Mišarskog boja, ili Prvog srpskog ustanka napravio bolju pesmu, ali Filip Višnjić je bio pesnik, koji je po zakonitostima pesme mogao da iznese takav dogadjaj i da ga preseli u prostor poezije. Danas imamo jako malo ljudi koji to mogu. Odgovorno mogu da navedem samo dva imena - Matiju Bećkovića i Momira Vojvodica. Ostali ne poznaju razvoj dogadjaja od koga pesma može da živi. Zato su ti ljudi skrenuli u komercijalizaciju i poezije i proze. Danas su ljudi zloupotrebili gusle zato što su tekstovi koji su kazivani bili na temu dnevno političkih dogadjaja, jeftinih ljudi, nemoralnih ili jeftino moralnih kategorija promovišuci jedno socio-psihološko, socio-kulturološko dno. Gusle su imale mogucnost da svrstavaju ljude uz stub srama i uz stub časti. Ostale su da se pamte i jedni i drugi. Svi normalni i moralno vredni ljudi borili su se da se svrstaju uz priču koja stoji uz stub časti. Srbi su samo tri nerazdvojne stvari nosili sa svojom glavom, a to su kandilo, gusle i ikone. Bilo šta da se odvoji od toga, ostaje sakato ono što je ostalo, dodao je Branko Konatar.