Za Milenu Pavlovic, mladu beogradsku glumicu, sira javnost saznala je tek kada je videla u filmskom hitu Srdjana Dragojevica “Mi nismo andjeli” u kome je tumacila glavnu ulogu – nespretnu Marinu koja se zaljubljuje u Nikolu, lokalnog plejboja i neuspesnog studenta knjizevnosti. Osim u ovom, Milena je igrala i u drugom Dragojevicevom filmu “Lepa sela lepo gore”, u Kusturicinom “Underground-u”, u dva filma svog oca Zivojina Pavlovica “Dezerter” i “Drzava mrtvih”, kao i u filmovima “Tri palme za dve bitange i ribicu” i u filmu “Paket aranzman”. Takodje je vrlo aktivna u Beogradskom dramskom pozoristu, a igrala je i u nekoliko TV drama.

Igrali ste u mnogim domaćim filmovima, brojnim pozorisnim predstavama i u nekoliko TV drama. Kakva je sustinska razlika u radu u razlicitim medijima?

Milena Pavlovic: Sve tri stvari su razlicite, s tim sto su televizija i film, sto se tehnike tice slicni. Ja licno najvise volim film. TV drama je nesto izmedju filma i pozorista, kao recimo pozorisni film. Tehnike koje se koriste na filmu i pozoristu su skroz razlicite, kao i tehnike glumca i vestine koju koristi s obzirom na to da je u pozoristu sve veliko i siroko, dok je na filmu sve svedeno. Zatim tu je razlika u zivoj pozorisnoj publici koje na snimanju nema, pa preko mizanscena i na kraju sto se na filmu neke stari mogu sakriti, zbog tehnike, a u pozoristu ne. I obrnuto. Interesantno je to sto pozorisna uloga zivi samo dok se predstava igra, a na filmu njen zivot pocinje tek kada se uloga odigra.

Tokom vase karijere radili ste sa dosta rezisera. Sa kojim je od njih je bilo najprijatnije raditi?

Milena Pavlovic: Ne mogu nikoga posebno da izdvojim jer sa razlicitim ljudima sam radila na razlicite nacine. Ali ako bih morala da kayem kada mi je bilo najlakse, a i najlepse da radim, onda neka to bude film“Mi nismo andjeli” Srdjana Dragojevica, jer sam tad bila mladja, bilo je dosta drugih mladih glumaca, tematika mi je bila bliska i sve je bilo opusteno i duhovito. Takodje, odnos sa rediteljem je bio odlican i moglo bi se reci da je sve imalo nekakav ”gradski ukus”.

Kako je bilo raditi sa Kusturicom?

Milena Pavlovic: Ja nisam imala veliku ulogu u Kusturicinom filmu “Podzemlje”. Igrala sam ono cuveno letenje koje se kod njega cesto pojavljuje u filmovima .On je covek koji trazi da bude bas onako kako on hoce, ne dozvoljava pravljenje uloga kao u pozoristu i sve se odigrava u takvoj atmosferi da glumac ponekad stice utisak da ne zna sta radi, ali ako prepustite da on vodi, onda ce uraditi pravu stvar .To je u stvari njegov kvalitet i ono sto cini autenticnim njegove filmove .

Da li vam se sada sa ove vremenske distance cini da je film “Mi nismo andjeli” predstavljao prekretnicu u domacoj kinematgrafiji?

Milena Pavlovic: Na neki nacin jeste. Cak je Srdjan Dragojevic ovaj film okarakterisao kao pocetak ruzicastog talasa u koji mogu da se uvrste “Munje”, “Tri palme za dve bitange i ribicu”i drugi, ali ne mogu da kazem da je doslednost duhu ruzicastog talasa onakva kao u filmu “Mi nismo andjeli”. Mada je i film “Kako je propao rock and roll” pripadnik tog ruzicastog talasa, iako je snimljen ranije. Mozda je ispravnije reci da je film “Mi nismo andjeli” obelezio zapocinjanje jednog novog vremena.

Moze li se reci da je to sada kultni film ?

Milena Pavlovic: Ne mogu da budem neskromna i da to kazem za film u kome ja glumim, ali sudeci po izjavama ljudi koji prate kinematografiju on to jeste bio. Znam da su se tokom poslednjih 10 godina u Hrvatskoj i Sloveniji piratske kasete ovog filma prodavale u ogromnim kolicinama i da su oni “otkidali” na ovaj film.

Glumili ste i u filmovima svog oca Zivojina Pavlovica? Kako je tekla vasa saradnja?

Milena Pavlovic: Ja sam radila dva filma sa njim . Prvi je za mene bio jako tezak, jer sam htela da se dokazem pred nekim ko me najbolje poznaje, a to je najteze. Sve sam dozivljavala kao kritiku i izraz nepoverenja prema mom radu i tako se stvarala atmosfera napetosti, sto je u sustini bilo pogresno. Drugi film “Drzava mrtvih”je bio susta suprotnost prvom, jer sam ga radila kao vec izgradjena glumica i kao licnost, tako da smo uzivali dok smo radili zajedno.

Da li je cinjenica da ste dete poznatog rezisera za vas bila privilegija ili opterecenje?

Milena Pavlovic: To je ipak privilegija jer uvek pored sebe imas primer koji ti pokazuje kakav odnos treba imati prema radu, prema ljudima, prema istrazivackom radu i koriscenju inspiracije kao pokretacke snage. Ja sam ponosna sto mi je otac Zivojin Pavlovic i sto je uradio stvari koje je uradio. Sa druge strane to je opterecenje za mladog glumca jer se u javnosti namece slika o protekciji koju glumac navodno ima. To je tako sve dok se, posle izvesnog vremena, glumac sam ne dokaze svojim radom.

Da li, po vasem misljenju, pozorisna predstava koja prikazuje aktuelne dnevno-politicke dogadjaje moze da se uporedi sa dnevnim novinama koje se procitaju i bace, a predstave koje obradjuju vecne teme, ljubav, bol, sujetu, sa dobrom knjigom koja se procita i cuva?

Milena Pavlovic: Svaki dogadjaj koji se desi deo je zivota i on ima svoju predistoriju, svoje lice i nalicje. Tako i pozoriste koje koristi takvu temu pokusava da je stavi u odredjeni kontekst ili ukaze na moguce posledice. Sve pozorisne predstave u sustini predstavljaju kritiku drustva jer besmisleno je prikazivati sam dogadjaj tek tako. A glumci vode racuna da li mogu, kroz ulogu koja im se nudi, da prikazu sebe glumca i lik koji glume.

Koliko su reziseri spremni da za odredjeni lik odaberu glumca koji svojim karakterom i dotadasnjim ulogama odudara od pomenutog lika stvarajuci tako kod publike –sok efekat?

Milena Pavlovic: Nazalost to se vrlo retko desava, sto je po mom misljenju puno interesantnije bez obzira da li je rec o glumcu, reziseru ili pozorisnoj temi. Mislim da je mnogo bolje za razvoj nase umetnosti da ima vise pojava sok efekata koje vi pominjete. Kod nas se zna ko sta moze da odglumi i ko sta moze da rezira i mnogi iz straha od rizika upadaju u razne fahove. Glumac ne moze sam da iskoci iz klisea ako mu u tome ne pomogne reziser i izvuce iz njega nesto sto ni sam glumac nije svestan da moze da da.

Da li je sposobnost komunikacije sa publikom zasluga iskustva ili talenta?

Milena Pavlovic: To je vise iskustvo. Glumac mora imati iza sebe dovoljan broj odigranih predstava, mora da bude zadovoljan sobom i siguran u sebe da bi mogao da pravi improvizacije. Deca su najiskrenija i najsurovija publika jer ako im ne drzis paznju oni jednostavno pocnu da se setaju i brbljaju. Ovde mislim na predstave za decu, jer greska je roditelja da decu dovode na predstave koje nisu za decu.

Recite nam na kraju u kom pravcu idu domaca kinematografija i pozoriste?

Milena Pavlovic: Po mom misljenju stanje u kinematografiji je losije nego u pozoristu, jer je degradacija kriterijuma u filmu za poslednjih 10 godina bila veća nego u pozoristu. To znam zato sto se u poslednje vreme bavim i pozorisnom rezijom. Mozda je to i normalno jer se stvari desavaju periodicno. Naidje period zatisja, pa onda period progresa kada se za kratko vreme desi dosta pozitivnih stvari. Nadam se da ce tako biti i kod nas.