Za sve godine bavljenja glumom, ona nikad nije prestala da za mene bude igra i zadovoljstvo-kaze Maja Sabljic, glumica sa zavidnom filmografijom koja na svaku ponudjenu ulogu, doleti iz Amerike u Beograd i pridruzi se ekipama. Istovremeno, njena raskosna kuca u Los Andjelesu je prava jugoslovenska oaza koju cesto posecuju svi oni koji se nadju u Kaliforniji i tada se druzenja po pravilu zavrsavaju pesmom “Moji su drugovi” koja svima izmami suze. Ova nezvnanicna himna nasih ljudi mladje generacije rasutih po celom svetu je Bajagina kompozicija, a on je Majin vrsnjak i drugar ciju muziku obozava. Vece pre naseg razgovora, ona je sa hiljadama Beogradjana, bila na njegovom koncertu na Tasmajdanu i, kako kaze, ne pamti kada se poslednji put tako dobro provela.

Kada je rec o nostalgiji, vi ste prava osoba koja moze da kaze kako je biti glumac u filmskoj Meki, tik do Holivuda, a biti covek drugog podneblja?

Maja Sabljic: Amerika je divna za mlade ljude koji ovde zavrse skolu, jer sam ubedjena da je nase obrazovanje odlicno i da ono sto se ponese od kuce, od vaspitanja i druzenja, svako mora da sacuva. Sa tako bogatom dusom mladi covek moze da uspe i u Americi, jer tamo ima mnogo mogucnosti… Sto se glume tice, ma kako neko od nas dobro govorio engleski , i dalje se po akcentu oseti da je stranac i zato su minimalne sanse da naidje na reditelja kome je potreben glumac upravo za ulogu stranca… Takvu srecu imali su Rade Serbedzija i Goran Visnjic koji je dobio znacajnu ulogu najpopularnijoj TV seriji “E.R.”.

Ali u Beogradu imate mnogo srece u poslu. Bili ste sa ekipom filma “Boomerang” na ovogodisnjem Berlinskom festivalu?

Maja Sabljic: Da, i odlicno smo prosli. Odusevljena sam kako su svi reagovali na nas mentalitet, duh i kako su sve odlicno razumeli. Divno je kad neko moze da prepozna sve sto je ulozeno u film: energiju, trud, talenat… Zao mi je samo sto ovde niko nije i pominjao uspeh naseg filma na ovom festivalu…

Zahvaljujuci filmu i sportu za nas se culo i kad je ovde bilo najteze?

Maja Sabljic: Tacno. I za jedno i za drugo potreban je novac koji mi nemamo. Film je jako skupa zabava i uvek je nesto drugo vaznije… Mozda nije lepo da se kaze, ali meni licno je zao sto su nas u svetu najvise zapamtili po filmovima Aleksandra Petrovica i Emira Kusturice, a oni predstavljaju zivot u ciganskoj cergi u blatu, kao da je sve ovde tako. Dolaskom mlade generacije reditelja koji snimaju filmove o urbanim ljudima, progovorili smo univerzalnim jezikom emocija i humora.

Upravo ste zavrsili snimanje jos jednog filma “Lavirint” od koga se mnogo ocekuje?

Maja Sabljic: Da, to je nesto potpuno drugacije od svega vidjenog na domacem filmskom platnu. Tu smo, Dragan Nikolic, Branislav Lecic i ja, dali vrlo zanimljive uloge koje se razlikuju od svih prethodnih. Ja igram lik zene koja je opasna, osvetoljubiva i zla, dakle potpuno razlicite od mene. Nas posao je gotov, materijal je vec montiran, radi se na tonskim finesama i mogu da kazem da sam na taj rad veoma ponosna.

Nikada niste oskudevali u poslu?

Maja Sabljic: Mozda sam imala srece jer nikada nisam pripadala nikakvim “klanovima” ili “lobijima” kako se to sad popularno kaze. Iskreno govoreci, niko me nije ni zvao da se pridruzim… Ali nije lako doci do posla, pogotovo za zene. Vrlo je malo zenskih uloga i neko mojih godina moze samo da igra problematicnu zenu ili neciju majku…

I do Beograda je stigao svetski manir da se priredjuju vise-manje glamurozne premijere. Koliko tu za vas ima iskrene radosti, a koliko se glumci “foliraju” i smatraju to da je to vece kao svako drugo?

Maja Sabljic: Za mene je to istinsko uzbudjenje i jedina prilika u kojoj mogu da vidim kako publika reaguje na ono sto smo uradili. Tada se setim da je velika svetska glumica Ketrin Hepbern, koja je snimala do duboke starosti, poslednji put sebe videla na platnu kada joj je bilo 39 godina, jer joj se to ucinilo toliko strasno kao da gleda drugu osobu, koja pritom neumitno stari, da vise nikad nije gledala svoje filmove. Samo je radila svoj posao najbolje sto ume.To je primer kako glumci razlicito reaguju na sve, pa i na svoj lik na velikom platnu… Ima glumaca koji ne vole da se svecano oblace za premijeru ili da dane pred taj dogadjaj idu pred TV kamere i po stotinu puta odgovaraju na ista pitanja. Ja se svemu tome jos uvek radujem kao dete, a da nije tako ne bih se vise bavila ovim poslom koji je divan, ali cesto potcenjen. U nas ne postoje zvezde, nema nikoga ko je sebi osigurao egzistenciju i ko moze da kaze “Vise ne moram da radim”. Mnogi zive skromno, a oni najpopularniji, moraju i kad im nije do toga, da pristaju na snimanje reklama da bi, recimo, nekome iz porodice obezbedili lek ili dostojanstvenu starost ili da bi skolovali decu.