Sa grupom “Rare” prvi put smo se sreli u studiju tokom snimanja njihovog albuma prvenca “Breathing”. Ono sto je tada bio nagovestaj novog domaceg izvanrednog benda, potvrđeno je na njihovom promotivnom koncertu odrzanom u aprilu u beogradskom Domu omladine. Bend cine Mirko Lukovic (1981.) vokal, Dario Janosevic (1980) bubnjevi, Branislav Radojkovic (1977) bas i Nemanja Subotic (1981) gitara. Iako je bend nastao nesto ranije, kao pocetak rada racuna se kraj 1999. godine kada im se prikljucio basista Branislav. U pocetku su imali dve gitare, ali dolaskom tako agresivnog basiste Mirku se otvorila mogucnost da ostavi gitaru i da se posveti samo pevanju. Od tada pocinju da se bave ozbiljnijim obradama, a kasnije i autorskim radom. Zajednicki stav svih clanova je da se o ranijim iskustvima ne govori, jer je “Rare” prvo i jedino njihovo zajednicko (prva promocija, prvi album, prvi intervjui).

Bez zelje da nekome prkose i smetaju

Bave se samo muzikom, ali njihova interesovanja van muzike su u funkciji boljeg rada benda. Mirko studira na Fakultetu umetnosti BK univerziteta snimanje i obradu zvuka i odlicno igra kosraku (igrao u “Radnickom” i “Partizanu”), Dario je po zanimanju bubnjar. Branisalv pohađa dzez skolu u klasi Bate Bozanica. Nemanja je na Fakultetu grafickog dizajna Politehnicke akademije. Svi uzimaju privatne casove jer kazu da osecaju potrebu i prema sebi samima a i prema bendu da tehnicki napreduju. Mirko kaze:”Sebe kapiram kao muzicara, svi smo umetnici i tako volimo da se isticemo, s tim sto njih trojica jesu muzicari, a ja sebe smatram, prevashodno piscem posto se bavim peozijom i prozom.” O tome zasto su bendu dali ime “Rare” (redak, neobican, izvanredan), odgovaraju da je to zbog toga sto sve sto im se desava shvataju vrlo licno i specificno, retko, nesto sto se ne viđa svaki dan. Tu su i retke emocije, retka istina, redak odnos prema ljdima, sve je u funkciji umetsnosti bez zelje da se nekome prkosi i smeta. Muziku koju sviraju prevashodno sviraju jedan za drugoga, publika je tu samo dodatni faktor. Na bini je najavznije da su oni međusobno zadovoljni, tada se muzika pretvara u jedan specifican vid ekspresije. U nesto vise od muzike, u ono sto oni zaista jesu. Oni ne zele nikome da otvaraju oci svojim radom, vec samo da probude dobre emocije koje postoje u svakome. Svoje nastupe ne smatraju zabavom, vec svojevrsnom misijom kojoj su posveceni do kraja. Njihova muzika bezi od totalno trendovskog tipa, oni se ne ogranicavaju vrstom muzke. Dozvoljavaju mogucnost da se iz svake vrste muzike “pokupi” neka ideja i zbog toga mnogo slusaju razne vrste muze. Dakle, nece pobeci od toga da imaju dzez, fank, dram`n`bejs, etno... i druge deonice u svojoj svirci, ali oni kazu da sviraju svoje emocije, svoja iskustva, svoju istinu koje se ne mogu zanrovski svrstati. Mirko daje za primer ovo:”Ja bih mozda u nekoj pesmi snimio plac. Hajde sad ti meni reci sta je plac? Koja je to vrsta muzike?”

Zestoki momci – ljubimci devojaka

S obzirom na to da kroz muziku stvaraju spoj delova razlicitih kultura nije cudo da su im tekstovi uglavnom na engleskom jeziku jer je to najfunkcionalnije sredstvo komunikacije. Razlog vise za to je i njihova namera da album plasiraju i van Srbije. Njihov svet se kao i svet svakog drugog umetnika posle zavrsenog dela menja, tako da ce sledeci album biti dosta drugaciji od prvog. Na njemu ce se videti jasno napredak u tehnickom i svakom drugom smislu, a posebno ce biti teze definisati ga nego ovaj, sto je u skladu sa njihovom muzickom progresijom. O buducoj inspiraciji Marko kaze:”Kada dodjes do 20. godine znas otprilike sta ces da gledas ceo zivot, ali ce ti se sve vreme menjati uglovi posmatranja, bice ih vise. Baza ce iti ista, ali ces stvari gledati sa vise strana.” Na promociji su svirali dva sata u prijatnojj i opustenoj atmosferi. U publici smo primetili veliki broj devojaka (vise od polovine), sto bas nije uobicajeno za ovako zestoke bendove. Jedan od razloga moze biti taj sto oni u svojim pesmama i uopste u emocijama ne kriju svoju seksualnost, a drugi sto njihova muzika, iako je tvrda uvek je u gruvu, uvek je emotivno jaka. Agresivna je kada treba, nezna kada treba, a iskrenost povezana sa dobrom pricom privlaci. Naziv ovog benda treba zapamtiti jer cete o njima sigurno jos dosta cuti. Oni su odlucni da uspeju, a o putu uspeha Mirko dodaje:”Mislim da sam sebi kujes sudbinu. nema pravog mesta i pravog vremena nego ti sto puta treba da budes tu gde mislis da treba da budes, pa ce ti se posreciti jednom ili mozda nece ni jednom, ali tada znas da si bar pokusao.”