"Teofilovići su u potpunosti okrenuti tradiciji, velikom skladištu narodnog iskustva sa koga razni razno uzimaju. Braća biraju ono što drugima, izgleda, ne treba. Kad zapevaju, shvatate šta znači oglašavanje u pustinji. Za Teofiloviće postoji samo jedan način pevanja. Onaj, zatvorenih očiju, stegnutih šaka, glava ka nebu i otvorenog srca, u kome zbir emocija nadrasta sam razlog pesme... Svaka pesma Teofilovića starija je od najnovijeg svetskog carstva!" napisao je o braći blizancima Radiši i Ratku Teofiloviću muzički kritičar Petar Peca Popović u predgovoru njihovog prvog CD-a "Čuvari sna". A, vibracije ljudskog glasa, lepota i moć pevanja Radiše i Ratka, čak i u maloj sobi, u njihovom domu u Beogradu, uz domaću rakiju, za koju su sami kupili šljive, učinili su da narodna pesme odjekne, zazvući, i rastuži i razveseli. Braća Teofilovići su hrabri i odlučni. U trenutku kada je prestala da se peva stara narodna pesma, Teofilovići su starim, kako znanim, tako i zaboravljenim pesmama, udahnuli novi život. Zbog toga su jedinstveni izvođači drevne srpske i balkanske vokalne muzike. Kako u pesmi, gde između blizanaca vlada izuzetan sklad, tako i u stvarnom životu, razgovor sa Radišom i Ratkom je zajednićki intervju.

Braća Teofilovići: Poceli smo daleke 1983. u gradskom horu "Stevan Mokranjac" u Čačku. Posle dugogodišnjeg iskustva hora i rane smrti dirigenta Petra Peruničića javila se ideja da nastavimo da se bavimo muzikom jer hora više nije bilo. Osećala se praznina, a muzički dar i ljubav prema muzici koju nam je Peruničić otkrio trebalo je da se razvije. Slušali smo stare izvođače na talasima Radio Beograda, snimali, tražili interesantne pesme. Veliki je uticaj i odrastanja u selu Vidovo, s druge starne jezera oivičenog starim manastirima, tzv. Srpskom Svetom Gorom, kod bake i deke. Devedesetih smo dočli u Beograd, upoznali muzičke stručnjake u domenu tradicionalne muzike, sa različitim iskustvima, različitim pristupima, od kojih smo svesno uzimali najlepše i najbitnije. Tada se i rodila ideja da se napravi jedan ovakav duet, dvoglas, koji dosad nije zabeležen ni kod nas ni u svetu. On je specifičan jer mi note ne znamo, orijentisani smo samo na traganje ka zvuku.

Koliko i kako tragate za starim zvukom, i da li je moguće stare pesme približiti generacijama koje odrastaju uz novu tehnologiju, daleko od prirode, drevnog, iskonskog...?

Braća Teofilovići: Prva, osnovna deonica nastaje u etnomuzikološkim zapisima Miodraga Vasiljevića i Koste Manojlovića, a drugi glas je ono što se negde duboko nosi u podsvesti, arhetipski, i ostaje na nama da prepoznamo i složimo taj dvoglas koji ce zaživeti i na koji ce publika reagovati. Ne volimo da kažemo da se bavimo etno muzikom. Bavimo se muzikom, bavimo se sobom i živimo taj život. To je neka, više alternativna scena. Smatramo da su nekada postojali blizanci koji su ovako pevali, jer nemogućće je da nisu postojali ljudi koji su ovo radili zato što ovo nije izmišljena, već samo zaboravljena stvar. Naša muzička tradicija je slojevita - vizantijsko pojanje ostavilo je traga u muzičkom nasleđu regiona, ali svetovni karakter, narodna veselja, ljudske težnje, patnje, želje i strahovi u starim pesmama čine živu narodnu misao.

Kako pronalazite i odabirate pesme koje ćete pevati?

Braća Teofilovići: Nisu sve stare pesme podjednakog kvaliteta. Svaka pesma ima svoju priču. Mi ih doživljavamo kroz ono što je bilo zaboravljeno, kroz trojstvo teksta - poezije koju malo ko čita, a ta vrsta poezije je fantastična, to je spoj melodije i samog ritma. To je jedinstvo koje čini celinu, koja kada se složi, u tom dvoglasju može da zvuci tako fantastično, autentično i arhaično, da ne samo mi kao narod reagujemo na to, već i drugi ljudi koji nisu sa ovog podneblja mogu da razumeju. Muzika treba da predstavlja univerzalni koncept komunikacije, bez obzira na kom jeziku vi to predstavljate. Mora da se oseća dah emocije koji se prenosi dok pevate. Mnogi to zanemaruju. To nije samo reprodukcija, vec i istraživački, stvaralački, a i nas zastićeni rad. Najlepše pesme su sa Kosova i Metohije, Makedonija je interesantna, Crnu Goru ne treba zanemariti, leskovački kraj takođe, Vranje, zapadnu, južnu, centralnu Srbiju.

Muzika koju interpretirate je autentična, ali i vaše pevanje je specifično - posebna je povezanost glasa dva brata. Kako se odvija proces stvaranja pesama?

Braća Teofilovići: Nakon slušanja pesama, ti si prošao kroz sve aranžmane, naučio si sve, i bacio kroz prozor. Tada imas novo viđenje stvari, novu koncepciju koja se ne zasniva na konceptu zapadnog principa sedam tonova, polutonova, već velikom broju nijansi i boja koje postoje između tih tonova, jer glas je najstariji instrument. Kada naučim osnovnu melodiju, pevam Radiši, on sluša i polako počinje da ulazi sa svojim glasom. Mi pravimo muzičke slike, svaka pesma je jedna duboka priča, jedno predanje, koja treba da se ispriča kroz melodiju, kroz tekst. Kada publici dočarate te slike, kada ona prepozna nešto jako i snažno, nije oduševljena kao kada ide sa nekog hepeninga, vec oseća blagost.

Koliko daleko ste posegli u prošlost?

Braća Teofilovići: Ne vezujemo se za datum nastanka neke pesme. Bela Bartok je, kada je pisao o narodnoj muzici, kako kaže Hamvaš, jedini prepoznao nešto interesantno, to da narodna muzika nije seosko pevanje već je duboki "spom" na prošlo vreme, koji se čuva u narodu i koji je stariji od istorije. Ona se kao u nekim rudnim slojevima, slegala, taložila i to je univerzalna vrednost, ne etno muzike, već muzike kao pojma, kao velikog božjeg dara koji je Bog podario čoveku koji zna da čuje.

Ko sluša Teofiloviće, gde najradije nastupate, kako publika reaguje?

Braća Teofilovići: Naša publika je raznorodna, dosta je mladih, ima i dece, stranci su bili na poslednjem koncertu, a u inostranstvu nikada nismo pevali samo za naše ljude, već su kontakti bili preko stranaca, pevali smo uglavnom ne festivalima po raznim krajevima Evrope i sveta - u Mađarskoj, Češkoj, Japanu, na Sardiniji, Korzici, a kod nas u Sinagogi u Novom Sadu, u Banskom dvoru u Banjaluci, Gradskoj kući u Subotici, u Etnografskom, Narodnom muzeju u Beogradu... To su prostori u kojima je akustika odlična i koji omogućavaju da se čuje treća dimenzija. Mi smo poslednje izdanje, koje će izaći u septembru, snimali u prirodnoj akustici, u Banskom dvoru u Banjaluci. Uspeli smo da više ne snimamo u studiju, nego u jednom finom prostoru, u prirodnom zvuku. To su u stvari izazovi, ti koncerti su meni najlepši. Kolarac nije pevačka sala koliko su Banski dvori ili Sinagoga, kamerne dvorane, galerije. Nikada se nismo trudili da napravimo nešto što će strancima biti interesantno zato što je drugačije, ali oni su jako brzo prepoznali vrhunski kvalitet i različitost, i u tome jeste lepota svake svetske muzike, ne samo naše. U svetu stvarno ima prostora, ima publike... Pitaju nas da li su to naše pesme. Magija se stvara na osnovu neke energije koju dajemo ne samo melodikom lepog pevanja, vec tehničkim načinom, spoznajom svojih glasovnih mogućnosti.

Novi materijal je snimnjen. Kada će se pojaviti na tržistu, i koliko je isti, ili možda drugačiji, od prethodnog?

Braća Teofilovići: U septembru. Novi album je drugačiji. Potpuno je originalan, napravljena je odlična atmosfera sa duvačkim instrumentima, tu su gajde, kravlji rog, tapan, kaval... Kao i "Čuvare sna" snimili smo ga samostalno. Nismo se vezali za izdavačke kuće, jer one ne nude odgovarajuće uslove. Mi pokušavamo da se promovišemo na specifičan način, jer gledajući realno sadašnje stanje medija, mi ne možemo da se udenemo ni u jednu priču. Kod nas za sada nema adekvatnog medijskog eksponiranja, niti muzičkih emisija u kojima bismo želeli da se pojavimo.