“Doghouse” je pravi koncertni, žestoki bend. Momci iz ove grupe vole žive nastupe i imaju izuetno dobar kontakt sa publikom. Zbog toga su stekli popularnost kod hard kor fanova, čak pre objavljivanja prvog albuma. Ogroman energetski, poztivan naboj koji poseduju usmeren je pretežno ka tinejdžerskoj publici. Razgovaramo sa tandemom ove teške gitarske artiljerije, Dejanom i Arefom.

I publika voli da vas slusa uživo i vi volite da nastupate uživo. Kakav je vas međusobni odnos?

Aref: Muzika me je uvek privlačila, a posebno je lepo kada, dok sviramo na koncertima, publika oseti nasu energiju. Mnogo je lep osecaj kad vidis da nekome to prija. Kada se popneš na binu adrenalin je glavna stvar i tada mnogo zavisi od toga kakva je publika. Meni je licno jako važan taj međusobni odnos na koncertu. Čak mislim da ne treba da postoji nikakva razlika između benda i publike jer svi treba da se lepo zabavimo. To je naša osnovna ideja muzike.

Šta je za tebe inspirativno u stvaranju muzike?

Dejan: To su stvari koje su vezane za mene i za ljude koji su bliski meni. Mislim da bi bendovi bilo kog opredeljenja trebalo da u svojim pesmama govore nešto konkretno, bilo da je to nesto angažovano politicki, ili je u pitanju neka emocija. A u ovoj zemlji, u ovakvom vremenu i okruženju i te kako ima tema za to.

Da li razmišljate o svom muzičkom uticaju na mlađu publiku?

Dejan: Potrebno je slobodno iznositi svoje stavove, ali ih ne nametati, u stilu “ja tako mislim, pa moras i ti”, već sugerisati i skretati pažnju mladima na ono što je loše i pogrešno. Važno je da publika naše poruke shvati pozitivno, a neko će tu već pronaći sebe.

Vasi spotovi su prilično agresivni, a u njima se pojavljuju pit bul terijeri, za mnoge oličenje agresivnosti...

Aref: Pit bul je simbol hrabrosti i srčanosti. To je životinja koju nikakva povreda ne može da spreči da nastavi borbu do kraja. Pit bul ne bi trebalo da bude oličenje agresivnosti, kao što ni naša muzika nije agresivna. Ona je samo puna energije. Ako ljudi obrate pažnju na nase tekstove videće da u njima nema niti agresivnih, niti destruktivnih poruka. Uostalom, u pomenutom spotu pojavljuje se mala devojčica koja na kraju grli pit bul terijera.

Vaša prva dva albuma objavljena su u kratkom vremenskom razmaku – samo nešto više od godinu dana. Kako vam je to pošlo za rukom?

Aref: Svako od nas ima toliko ideja za pesme da jedva uspevamo i da se dogovorimo koju ćemo pre da radimo. Za nas je važno da “izbacimo” sto više pesama zbog bolje atmosfere na koncertima. Znam po sebi, razlika je kad na koncertu čujem pesmu koju znam, koju sam već odslušao kući, i kad bend svira pesmu koju ne znam. Vec sada radimo pesme za treci album i želimo da ga snimimo što pre. Ipak, publika treba da najpe dobro upozna “Promised Land”, pa tek onda da čuje nešto novo.

Pesme “Evermore” i “Take it back” deluju kao segmetni jedne celine. Recite nam nešto o njima.

Dejan: Tematski su povezane i govore o poslednjih nekoliko godina koje su za nama i o tome kako ljudi mogu da se zadovolje sitnicama. To je bio neki stav: “Dobro je, ćuti, može da bude i gore!” To me je prilicno pogađalo i te pesme posvećene su upravo takvim ljudima. Oni su delimično i odgovorni za sve što nam se dešavalo poslednjih godina, jer da smo bili malo bučniji i da nismo toliko savijali kičmu, ranije bismo se oslobodili i do sada uradili nešto konkretno. Ovako nas čeka još dosta promena i ko zna kakvih čuda.

U nekim pesmama, konkretno u pesmi “Go” pomerili ste se ka heavy metallu, čini se ka grupi “Iron Maiden”. Otkuda to?

Dejan: Da, to vuče ka heavy fazonu, ka grupi “Iron Maiden”, ali to je ispalo sasvim slučajno. Svi smo ih dosta slušali, tako da je to verovatno negde ostalo i onako isplivalo. Sve pesme su manje vise lične, to su naša razmišljanja o stvarima koje su nam se dešavale.

Aref: Tu pesmu često sviramo na koncertima, zapravo nastupe najčešće i započinjemo sa njom jer ima pocetak koji može da “preseče” čoveka.

Kakva je situacija sa snimanjem spotova?

Dejan: Upravo smo snimili spot za pesmu “My sorrow” i on je počeo da se prikazuje na televizijskim stanicama. Ta pesma govori o tome kako se osećaš izgubljeno kada se nađeš u nekoj bezizlaznoj situaciji, kad si u “daunu”, a svi mi ponekad zapadamo u takva stanja.

Snimili ste i pesmu posvećenu Beogradu – “Here everyday”.

Dejan: Beograd mi je bio inspiracija, ali ne u onom smislu da smo mi Beograđani i da smo mi nešto posebno. Ja jednostavno volim ovaj grad i kad god odem negde posle par dana jedva čekam da se vratim. U ovoj pesmi izbacio sam tu svoju emociju iz sebe. Kad god sviramo u nekom drugom gradu obicno kažemo o čemu se tu radi i do sada to nikome nije smetalo. Ljudi valjda vole svoj grad, kao što mi volimo svoj.