- Ova vlast je optuzena za srusenu kucu koju je nasledila od prethodnog rezima, i zato mi je malo smesno, a i nervira me, kad cujem kako je prozivaju za ono sto ona nije ucinila. Narocito je tuzno kad te optuzbe stizu od onih koji su deset godina, dok se kuca rusila, cutali i mirno posmatrali. Cudan je taj zaborav, iako mislim da sve tuzbe treba zaboraviti i baviti se samo lepim stvarima. Jer, deci se mora pruziti lepota i igra umesto mrznje i osvete, zato sto bez te igre ne postoji ni svet. Bojim se, medjutim, da smo zaboravili da se radujemo i igramo, a to je sustina postojanja.

Sto se mene tice, voleo bih da nam naprave drzavu, kako bismo konacno znali gde zivimo. Ali, i ovi sadasnji se ponasaju kao da imaju dvadeset dva zivota. Ne znam cemu se oni raduju? Svih ovih godina nadao sam se da cemo kad dodirnemo dno nekako ipak da skupimo snagu da se uhvatimo za nesto, da se odrazimo i izguramo gore. Nadam se da nova vlast nije na dnu, ali ne znam cemu tolike svadje! Ubise nas svadje i nesloga! Zar nije mogla da saceka bar godinu dana zbog naroda koji je poverovao njenim obecanjima. Mi u pozoristu ne mozemo da napravimo ni jednu jedinu predstavu ako se prepucavamo i mrzimo, a kamoli da se sa takvih pozicija podize jedna vec inistena zemlja. Ako su preuzeli da vode drzavu, onda imaju i odgovornost da je ucine drzavom, a ne samo da se bave time ko koga, kada, kako, gde i koliko puta, kao sto Dusko Kovacevic kaze u predstavi “Sveti Georgije ubiva azdahu”.

- Svih ovih godina koliko ste na sceni, imali ste status “vecnog disidenta”. Da li je to udobna pozicija za jednog umetnika?

- Moje disidentstvo odnosi se na pobunu protiv nelogicnosti i neljudskosti, zato sto sam rano shvatio raskorak izmedju reci i dela, zbog cega sam bio izbacen iz gimnazije. Zvuci pateticno ako kazem da me je uvek najvise iritiralo ogranicavanje covekove licnosti. Ovde je sve pocelo od verbalnog delikta, a kako se dalje nastavilo, dobro znamo.

- Delujete razocarano?

- Ne znam kako da se ponasam danas kad vidim da mnogi hoce da urade nesto, samo ne znaju sta. A pored nas jos uvek postoje oni koji kopaju po kontejnerima, kao i penzosi koji ne znaju zasto su vise zivi!

- Kako podnosite cinjenicu da ste veliki glumac?

- Nikako, zato sto sam obican covek. Bog mi je samo dao mogucnost da uz pomoc dobrih pisaca i misli koje su oni zapisali kazem nesto pametno ljudima. Taj dar koji imam nikada nisam izneverio, a postujem ga i danas. Sve drugo je kod mene sasvim obicno - volim da pijem, da se druzim sa raznim ljudima, da igram lopte.