- Vas film “Valter brani Sarajevo” prikazuje se u Kini neprekidno, cak 27 godina, sto je podatak za Ginisa?
- Neverovatno! Za vreme NATO agresije iz kineske drzavne televizije dosla je grupa novinara u moje selo Koracica, podno Kosmaja, gde smo snimili “Seljake”, “Sve je za ljude”... Kineze je doveo Kapetan Dragan. Posle emitovanja razgovora, svaki dan su na drzavnoj televiziji (svakog sata) pustali po pet minuta intervjua. Desilo se nesto za Riplija: cak 140 miliona Kineza prijavilo se kao ratni dobrovoljci i hteli su da odmah dodju u Jugoslaviju. Kako su rekli i obrazlozili – zeleli su da brane i pomognu Valteru i njegovoj zemlji koju bombarduju! Bio je to lep, potresan cin, i hvala tim ljudima.
- Koji vam je ovo film po redu?
Necu da vam kazem. Jos ne zelim da odbrojavam...
- Saznali smo da ste otprilike snimili preko 260 filmova?
- Dobro ste informisani! Alal’ vera! Ima lepih i losih uloga. Nikada nisam bio u stanju da biram uloge. Bilo je dosta poziva i morao sam da radim.
- U vitrinama imate pregrst filmskih nagrada sa domacih festivala, od Pule do Nisa, sa internacionalnih festivala... Postoji li za vas najdraza uloga?
- Stalno govorim da je sve ovo sto radim jedna nedovrsena uloga. Ipak, mnogo nagrada koje sam dobio za humani film Petra Lalovica “Ptice koje ne polete”, predstavljaju za mene nesto najlepse u zivotu.
- Kakva je danasnja situacija u YU-filmu? Mozete li da izdvojite neko ime?
 |
Iskusio sam sta znace ovakve izjave. Dok sam bio mladji dobio sam po nosu posle takvih rangiranja. Rizicno je hvaliti jednoga, a zaboraviti drugoga! Ko zna sta ce da misli jedan mladi covek ako o njemu nesto kazes, a pogotovu ne znas sta ce da misle oni o kojima nisam rekao nista. Imamo sjajne mlade reditelje i glumce. Samo se bojim da neki od mladih glumaca ne skrenu sa pravog puta, jer prave budalastine, duvaju, drogiraju se... Imena necu da pominjem, jer ce se svi oni prepoznati kada ovo budu citali na internetu.
Kako reagujete na vest da su u Hrvatskoj nedavno skinuli embargo sa vaseg lika?
Mislio sam da me tamo gledaju samo u cetiri zida. Drago mi je sto me ponovo gleda tamosnja publika, iako ne znam zasto sam u Hrvatskoj bio pod embargom?! Niti sam pucao, niti sam bio ratni huskac, niti sam ubijao! U toku besmislenog rata jedino sam imao burni razgovor preko stampe sa mojim nekadasnjim prijateljem Borisom Dvornikom.
- Da li bi ponovo glumili u Hrvatskoj?
Nisam odbijao njinove ponude u drugoj Jugoslaviji pa ne bih ni danas. Proradice na planu umetnosti ponovo mostovi izmedju ove dve zemlje. To bi bilo sjajno. Imali bismo u pocetku malu tremu, a posle bi bilo sve u redu. Pobedili bismo i mi i oni.
Za govornicom u srpskom parlamentu dugo ste bili narodni poslanik, a devet godina i predsednik Odbora za zalbe i predloge gradjana u Skupstini Srbije. Retko smo vas gledali za govornicom?
- Nikad nisam zloupotrebio skupstinsku govornicu kao neke moje kolege. Govorim samo ono sto mislim da treba da se kaze. Nisam govorio dugo za skupstinskom govornicom jer mi takve teme nisu bile bliske. Mnogo sam govorio u zivotu i dosta sam nagrabusio zbog toga. Neka drugi malo pricaju umesto mene. Ali, rekli smo da necemo o politici, zar ne?
- U redu. Mladi glumci se cude odakle vam tolika energija. Sedma decenija zivota je tu, a vi nikako da posustanete! Jos uvek ste u top-formi?
- Hvala Bogu da me drzi taj elan i volja za radom. Ne zaostajem ni u boemiji. Ha, ha, ha... Ne pijem kao pre zbog secera, ali ne zaostajem u veselju i pesmi. Uostalom, samo jednom se zivi. Zar ne?
