Ljubiša Samardžić

Posle svega što mu se dešavalo, kako privatno, tako i u karijeri (od smrti sina do ratovanja sa novinama), Ljubiša Samardžić deluje odmorno, sveže i orno za rad, a šarmantni, dobro poznati osmeh mu ne silazi sa lica. Već decenijama, ovdašnja kinematografija je nezamisliva bez njega. Iako je ostvario mnogo nezaboravnih uloga i snimio mnogo zapaženih filmova, i dalje neumorno radi, prosto ne dozvoljavajući publici da ga zaboravi. Hvaljen i obožavan, znatno manje kuđen i osporavan, nedavno je za rediteljski deo svoje karijere, dobio “Oskar popularnosti”. To je četvrti “Oskar popularnosti” u plodnoj Samardžićevoj karijeri. Pridružio se gomili ostalih priznanja koja čine bogatu zbirku. Godinama je vešto balansirao između glume i režije. U poslednje vreme, priznaje, više to ne čini.

Ljubiša Samardžić: Već duže vreme, zapostavljam glumu. U stvari, nikako da naiđe neki pravi izazov u glumačkom smislu. Samo žestok izazov bi me naterao da ponovo glumim iako, priznajem, ne čeznem mnogo za tim. Ako se pojavi zanimljiva uloga, zaigraću. Znam da bi moja publika bila oduševljena. A, ako se pojavi neki dobar tekst, napraviću ponovo film. Znači, šta i kada iskrsne! Ne opterećujem se time šta će se desiti pre.

Kako se borite protiv ružnih stvari u životu?

Ljubiša Samardžić: Jednostavno! Unutrašnjom energijom i uz mnogo, mnogo rada. Ta unutrašnja energija mi pomaže da iz svih svojih problema, dilema i muka izađem i nastavim dalje, novom snagom. Uradiću “Jesen stiže, dunjo moja” drugi deo, zatim i treći. Posle, ko zna! Možda nešto sasvim nepredvidivo!

Kako reagujete na to što vas Đorđe Balašević često spominje?

Ljubiša Samardžić: To je njegov problem, a ne moj. Balašević je, izgleda, zaboravan. On je zaboravio da “Jesen stiže, dunjo moja” nije njegova pesma. Kao što nije ni Bregovićeva! Tu pesmu je napisao Mađar. Mali broj ljudi to zna...

Čime to dokazujete?

Ljubiša Samardžić: Od SOKOJ-a sam dobio zvaničnu potvrdu. Jedini sam čovek koji je dobio saglasnost da od te pesme radi šta hoće! Ali, nisam je toliko koristio u filmu, koliko mi je služila kao metafora. Hteo sam da pokažem kako godine dolaze, a mnoge stvari u tim dolazećim godinama su melanholične. Prema tome, svaka Balaševićeva priča je sasvim suvišna!

Družite li se sa unucima?

Ljubiša Samardžić: Imam troje unučadi. Od sina dvoje, već su veliki – 11 i osam godina. Imam i unuku od ćerke, njoj su četiri godine. Družim se sa njima onoliko koliko imam vremena. A kada ga imam, uživam sa klincima svim svojim srcem! To je jedini pravi način na koji se išta može u životu raditi. Uvek i samo – svim srcem!

Dokle ćete da radite? Zar nećete jednog dana u penziju?

Ljubiša Samardžić: Rekoh vam da mi je rad snaga, uteha, radost... Možda je za to kriva genetika, možda mi moja priroda ne dozvoljava da budem drugačiji. Ko zna, možda je za to zaslužna moja običnost, moja jednostavnost. U svakom slučaju, radom se borim protiv umora i godina! Dokle ću tako, zaista nemam pojma...