"Eto mene, posle duge, duge pauze, u Sarajevu! Mi smo nekada bili na "ti", pa sam radoznala da saznam gde se nalazimo u ovom trenutku", priznaje nam glumica.
Kada je početkom osamdesetih godina snimala filmove u ovom gradu "Sećaš li se Dolly Bell i "Miris dunja", govorili su joj da je "naturščik" što je ona doživljavala kao najveći kompliment. Ljiljana nam je otkrila da svoje uspomene iz Sarajeva poredi sa ljepotom prvog poljupca:
"Ja inače volim "epohu", jer mi razbuktava maštu. A ova mi je pokrenula sva čula, pošto sam već bila oduševljena romanom Gordane Kuić, u kojem sam saznala sudbinu tog naroda i upoznala njegovu zanimljivu kulturu. Ova fabula je toliko divna, a uz to je i dokument a ne konstrukcija, pa prosto mami da bude gledana. Ako na trenutak zaboravimo da je u pitanju priča o sarajevskim Jevrejima, shvatićemo koliko su sudbine njihovih porodica slične sudbinama svih drugih. Potvrdićemo istinu da kuće s divnim cvećem i ukusnim jelima više ne sijaju - ukoliko u njima nestane radosti", objašnjava Ljiljana.
"U literaturi je malo dobrih ženskih rola, s obzirom na to da ovaj svet kroje muškarci, pa se o njima više i piše. Zbog toga mogu da budem zahvalna što mi je pripala čast da tumačim lik ovako divne, nesebične i jake žene. Estera je neko ko zna da je lepota u davanju i toleranciji, a da je ljubav prava tek kada partneru daš potpunu slobodu. Čak i kada ostane sama, ona neće opterećivati svoje najbliže da je žrtva, jer je dostojanstvena i puna ljubavi. Ima divna rečenica u tekstu, koju sam zapamtila. Kada bude pakovala svoju ćerku na put, Estera će reći suprugu (Predrag Ejdus): "Eto, na šta se na kraju svede roditeljstvo - na pakovanje hrane." Tada sam se setila svoje majke i svoje svekrve, a negde sam prepoznala i sebe, jer shvatiš da si srećan kada detetu možeš da spakuješ neku šerpicu ili kolač, i tako pokažeš da si mu još potreban."
Vaša ćerka Kalina (Kovačević) vas je pohvalila da ste joj dobra majka i u seriji. Jeste li je "izdvajali“ u odnosu na ostalu "decu"?
"Šalili smo se kako od svih mojih ćerki u "Mirisu kiše“, Kalina najmanje liči na mene. Istina je da dobro sarađujemo, ali nju pohvaljujem koliko i celu mladu ekipu - Tamaru Dragićević, Mariju Vicković, Mirku Vasiljević, Aleksandru Bibić, Sinišu Ubovića, Stefana Buzurovića i Gorana Navojca. To su sve darovita deca, koja su se prihvatila ozbiljnog štiva i, u nimalo lakim uslovima za rad, oživela jednu tešku epohu. Uz dobre indikacije reditelja Ljubiše Samardžića, ali i veliku pomoć njegove supruge Mire, autorke romana i rabina, sigurno ne bismo bili tako uspešni u predstavljanju ovog dela."
Jeste li razmišljali kako bi vam život danas izgledao da ste, nakon uloge u "Dolly Bell", prihvatili ponudu da radite u Velikoj Britaniji?
"Ne volim mnogo da razmišljam o prošlosti, jer to onda znači da sam pasivna u sadašnjosti. Nikada nisam previše maštala, zato što sam volela da živim sada, ovog trenutka. Ali, sigurno je da bi sve bilo drugačije da sam prihvatila tu ponudu. Verovatno bih imala drugu i drugačiju porodicu. Možda bih završila na lečenju od narkotika ili alkoholizma... a možda i ne bih. Iskušenja bi sigurno bila velika. Jedno sigurno znam - moja karijera bi bila sasvim drugačija da sam rođena na drugim geografskim širinama i dužinama. Ipak, mogu da kažem da sam zadovoljna svojim životom."
Jeste li uvek bili zadovoljni i "stanjem" u svojoj karijeri?
"Danas znam da ništa u mom životu nije bilo slučajno. Mnogo se propatilo, bivalo se nesrećno, po dve godine se čekalo na ulogu... Ja sam u pozorište ušla tek u četrdesetoj, iako sam pre toga godinama igrala honorarno. I u glumu sam zagazila prilično kasno. Iako sam stasavala u grupi Bate Miladinovića, mislila sam da će mi gluma biti hobi, a posao - hemijsko ispitivanje. Međutim, posle dve godine studiranja tehnologije, shvatila sam da nešto što mnogo volim ne može više da mi bude hobi. Tada sam napravila rez i otišla na Fakultet dramskih umetnosti. Drugi put sam bila hrabra na trećoj godini studija, kada sam pauzirala, kako bih snimila film "Boško Buha". Kada sam se vratila na fakultet, pojavio se Kusturica, koji je tražio glumicu za Dolly Bell. Danas, kada pogledam šta je sve moralo da se izgubi da bi se tako mnogo dobilo, shvatam da je to sudbina - fatum kojem sam se nesvesno prepuštala."
Iz toga ste izvukli moto - da će sve biti dobro, da će sve loše proći, samo je potrebno strpljenje?
"Iskustvo me je tome naučilo, jer je mladost sama po sebi nestalna i nestrpljiva, zapada u krize. Iako sam uvek umela da se kontrolišem i ne dozvolim da "iskočim", da "izletim iz sebe", tek s godinama sam naučila da ne posustajem pred problemima, lošim dođajima i ljudima. Odavno više ne reagujem ni na ogovaranje ili, kako ja to zovem, građansku katarzu. Neko može da me prevari samo jednom i nikada više. Uživam u svojoj porodici... u poslu... miru u glavi... kontaktu s prirodom... I znam da sve ima svoj ritam. Svaka uloga pronađe glumca, zbog toga ne vredi trčati. Tako je i u životu - ono što vam pripada, to će vam samo biti ponuđeno."
Kakve "recepte" prepisujete svojim studentima glume (u Bijeljini)?
"Moj zadatak kao pedagoga jeste da studente uputim u realno stanje posla kojim nameravaju da se bave. Jer, gluma nije estrada nego kultura. Oni moraju da znaju da ovo nije sprint nego maraton, pa je važno da nauče da na sceni kontrolišu sebe, da misle i da ne lažu. Predajem divnoj deci koja žive u varoši od 130.000 stanovnika, a u njoj ne postoji pozorište. Drago mi je što oni pokušavaju da promene "mapu" grada, jer su svesni da će Bijeljina ostati kasaba dokle god nema ustanovu kulture."
Izvor & Foto: Večernje novosti
Trailer za "Sjećaš li se Dolly Bell":
Balkanmedia - 01.10.2010.
