Iva Štrljić

Prva domaća telenovela „Jelena“ se ubrzano snima, a ovih dana treba da krene i njeno prikazivanje na televiziji. Među brojnim akterima serije našla se i mlada glumica Iva Štrljić (26). Za potrebe uloge u budućem televizijskom spektaklu, ova devojka je drastično promenila izgled i od nežne dugokose plavuše, postala smeđokosa mlada žena, prototip savremene i uspešne intelektualke. Dobivši šansu da stane rame uz rame sa glumačkim veličinama poput: Irfana Mensura, Danice Maksimović, Aljoše Vučkovića, Ivana Bekjareva, Ružice Sokić... potrudilia se da je iskoristi do maksimuma.

Duga plava kosa je bila vaš zaštitni znak. Šta je prevagnulo da se ipak prepustite „čarima“ makaza i farbe?

Iva Štrljić: Bilo mi je stalo da zaigram u seriji „Jelena“, a posebno sam priželjkivala ulogu Tatjane. Kada mi je rečeno da bi to podrazumevalo skraćivanje kose i sasvim drugu boju, ni trenutka se nisam premišljala. Posebno mi je drago što mi sada prijatelji govore da mi ova frizura bolje pristaje nego prošla.

Kćerka ste poznatog glumca Milana Štrljića. Izvesno vreme ste živeli u Splitu i Zagrebu. Ipak, glumačku Akademiju ste završili u Beogradu...

Iva Štrljić: Da, ali u Beogradu sam i rođena. Tu sam završila i osnovnu školu i počela gimnaziju. Potom sam se preselila u Split, a kasnije u Zagreb. Nakon pet godina i tri neuspešna pokušaja da upišem tamošnju glumačku Akademiju, čvrsto sam se odlučila na povratak u rodni grad. Tu sam upisala i završila glumu u klasi Ivana Bekjareva.To što sam kćerka poznatog glumca, nije mi bila olakšavajuća okolnost. Naprotiv, čini mi se da je bilo suprotno.

Kako je vaš otac reagovao kada ste mu saopštili da želite da krenete njegovim stopama?

Iva Štrljić: Sigurna sam da bi i tata i mama, koja je balerina u penziji, više voleli da sam se odlučila za dramaturgiju ili režiju, a nikako za glumu. Međutim, važne odluke u životu donosim sama, iako roditeljsko mišljenje poštujem.

Da li ćete u bliskoj budućnosti zaigrati i na tatinoj pozorišnoj sceni, s obzirom da je on trenutno upravnik Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu?

Iva Štrljić: Za sada još nisam dobila nijednu ponudu, ali postoji mogućnost da gostujem sa nekom mojom predstavom na tim prostorima. Veoma bih volela da zaigram i sa tatom u nekom komadu ili na filmu. Inače, rado igram svuda gde me pozovu. Za mene nije važno koji je grad u pitanju, jer sam

osoba bez predrasuda. Najbitnije je kakvu mi ulogu ponude i kako ću je odraditi.

Koliko vam je u životu poznato prezime „otvaralo ili zatvaralo vrata“?

Iva Štrljić: Činjenica je da mi je mnogo puta to zasmetalo, ali ponekad je bilo i veoma prijatno. Smatram da je ipak mnogo važnije ko sam ja i kako se postavim prema drugima, nego ko su mi roditelji.

Zbog čega su vas kolege prozvale „ženski Valter“?

Iva Štrljić: Na Akademiji sam često snimala studenstke filmove, a pošto ih je bio popriličan broj, ubrzo sam dobila nadimak „ženski Bata Živojinović“ iliti „ženski Valter“. To me nije nimalo ljutilo, naprotiv. Ponosna sam na takav epitet, jer veoma cenim Batu Živojinovića, koga sam upoznala još dok sam bila mala, dok je snimao sa mojim ocem film „Groznica ljubavi“. Volela bih da u nekoj budućnosti zaigram pored njega.

S obzirom na vašu visinu i vitkost, da li ste se ikada oprobali kao manekenka?

Iva Štrljić: Dok sam bila mlađa pohađala sam kurs kod Tamare Bakić. To je trajalo veoma kratko, jer me ta profesija nije mnogo zanimala. Sada povremeno snimim po neku reklamu i to je sve. Gluma je ono u čemu sebe pronalazim i njoj sam posvećena svom dušom.

Postoji li nešto u životu čega se pribojevate?

Iva Štrljić: Da, veoma se plašim lifta u mojoj zgradi. Možda deluje smešno, ali kada uđem u njega, ne samo da se vozim gore – dole, već i levo – desno, pa čak i u krug. Dok sam bila učenica, molila sam Boga da se zaglavim u njemu i tako propustim pismene zadatke, ali sada radije idem stepeništem.