Goran Karan

Njemu je more životna inspiracija. Splićanin, Goran Karan, jedan je od najpoznatijih i najpopularnijih hrvatskih pevača. Balade koje peva nemaju rok trajanja i podjednako su slušane i pesme od pre sedam-osam godina, i one najsvežije. Da ne boluje od kompleksa "zvezde" poput nekih njegovih kolega, dokazao nam je na ovogodišnjem festivalu u Herceg Novom. Dok je većina pevača u ograđenom delu glumila nedodirljive zvezde, Goran je došao u novinarski deo i tu ostao puna dva sata! Ko god je želeo, dobio je intervju od njega, tako da nas je na prvu loptu kupio svojom pristojnošću, skromnošću i ljubaznošću. Nije mu smetalo da dugo sedi na kamenoj ogradi i s osmehom po stopedesti put odgovara na, po pravilu slična pitanja. U finalnoj večeri pevao je pesmu "Ljubav trebam svaki dan", u duetu s Ivanom Banfić. Oni su podelili drugo mesto s Gocom Tržan, a kako je do došlo do ovog, za mnoge neočekivanog spoja, priča:

Goran Karan: Drago mi je što je publika onako lepo reagirala na našu pesmu. Ivana i ja smo imali ideju odavno da uradimo nešto zajedničko, ali se nikako nismo nalazili. Sasvim slučajno smo se sreli u Rijeci i ja sam je pitao da li bi otpevala jednu pesmu. Ona je logično pitala koju, ali kada je čula brzo je pristala. Tu melodiju sam dugo imao, ali nisam imao tekst, pa je uskočila Alka Vuica i napisala reči. Po reakciji publike imam utisak da smo pogodili centar.

Brojni novinari su bili prijatno iznenađeni pažnjom i predusretljivošću koju ste im ukazali u Herceg Novom?

Goran Karan: Ne vidim šta je tu senzacionalističko. Bez lažne skromnosti, ja znam koja je moć medija i znam da vi radite svoj posao kao i mi svoj. Mislim da smo potrebni jedni drugima i trudim se da poštujem sedmu silu. Ja bih prvi bio najsrećniji kada bi se u novinama pisalo samo o mom radu i mojim pesmama. Međutim, svestan sam da ljude zanima i druga strana medalje, i da ni ja, kao ni mnoge poznate ličnosti, nisam pošteđen od pera tabloida. Nekad me neki tekst od srca nasmeje, a nekada novinari znaju da napišu i neke stvari koje nemaju ukusa. No, ja to sve pakujem pod opis posla i odavno sam se pomirio s činjenicom da neću u karijeri čitati samo pohvale o sebi.

Iako ste život proveli u Splitu, saznali smo da ste rođeni u Beogradu?

Goran Karan: To jeste istina, sticajem okolnosti sam prve dane života proveo u jednom beogradskom porodilištu. Moji roditelji su bili na proputovanju po raznim gradovima. Kada su stigli do Beograda, majka je iznenada dobila porođajne bolove, pre očekivanog roka. Ja sam požurio da ranije dođem na ovaj svet i tako sam se rodio u Beogradu.

Kad smo već kod Beograda, vaše pesme se slušaju u Srbiji, pa se nameće logično pitanje koncerta u srpskoj prestonici?

Goran Karan: Koncerti su nešto što je moj život i ja sam zaista najsrećniji kada sam na sceni. Imam bend koji čine sedmorica muzičara i oni uvek nastupaju zajedno sa mnom. Da bih održao koncert kako dolikuje, potrebna je jako dobra organizacija, dosta para, sponzori i sve što prati takve manifestacije. Ja još ne znam ljude koji bi sve to mogli da sprovedu u delo. Verujem da ću sigurno nastupati u Beogradu, a da li će to biti ove godine, ili sledeće doista ne znam.

Po pesmi "Vagabundo" novinari su vam nadenuli nadimak "splitski vagabundo". Da li vam to smeta?

Goran Karan: Nekada zaista i ne znam odakle mi taj nadimak. Sem nekoliko medija koji uporno forsiraju taj nadimak, retko ko me tako zove. Nekako sam ravnodušan prema tome, ali ako me pitaš da li me dotiče taj nadimak, odgovor je ne.